Mantija i novac
Iako još nije došlo vreme da je nosim svakodnevno, danas sam opet obukao mantiju. I u tom trenutku zapljusnuo me je čudan osećaj, istovremeno sam osetio težinu i radost. Težinu, jer taj komad odeće uvek nosi više smisla od same tkanine. Ali i radost, jer me je podsetila zašto sam se uopšte odazvao ovom pozivu.
Jedna od najčešćih rečenica koju sam čuo otkako sam stupio u službu glasi otprilike ovako: „Ma dobro, svi vi popovi svakako to radite zbog para.“
I svaki put, priznajem, u meni se na trenutak sudare tuga i ironija. Jer oni koji to govore ne znaju, ili ne žele da znaju, da makar u mom slučaju u toj mantiji nema plate. Nema sigurnosti. Nema beneficija. Nema „isplativosti“.
I baš zato je nosim.
Mantija za mene nikada nije bila znak privilegije, već podsetnik. Podsetnik da ovo ne radim zbog novca. Da ne mogu da se sakrijem iza profita, statusa ili karijere. Da sam izabrao put na kome se ne meri uspeh visinom primanja, već dubinom vernosti.
Ljudi često polaze od onoga što poznaju. A mi živimo u svetu u kome se gotovo sve radi zbog novca. Radimo da bismo imali više. Gradimo da bismo ostavili nešto iza sebe. Biramo profesije da bismo profitirali. I kada se neko pojavi sa drugačijim izborom, svačija prva reakcija je sumnja. Ako ne razumem tvoje motive, logično je da ću ih onda objasniti svojim merilima.
Zato je lakše da ljudi sebi kažu da mantija koju sveštenik nosi predstavlja profesiju i posao, nego priznati da se ipak iza nje krije jedan težak poziv.
Lakše je verovati da neko glumi pobožnost zbog koristi, nego prihvatiti da se neko svesno odriče svake koristi.
Ta crna mantija je, barem za mene, svakodnevni ispit savesti. Ona ne dozvoljava anonimnost. Ne dozvoljava beg od realnosti. Kada je obučeš, ne nosiš samo tkaninu već nosiš očekivanja, pitanja, projekcije, ponekad i tuđi gnev prema institucijama, crkvama, pa i sveštenstvu uopšte. Ljudi ne vide uvek tebe; vide sve ono što mantija u njihovoj glavi predstavlja.
A opet, u tišini mog molitvenog prostora, mantija mene podseća na nešto drugo.
Podseća me da nisam pozvan da se materijalno obezbedim, nego da služim. Da nisam postavljen da uzimam, nego da dajem. Da nisam tu da budem iznad ljudi, nego među njima.
Paradoks je u tome što mnogi misle da je mantija štit, a ona je zapravo često razotkrivanje. Ona ne skriva slabosti, već ih stavlja na svetlo. Ne daje moć, nego traži odgovornost. Ne oslobađa od bola, nego te izlaže tuđem bolu, često bez ikakve nagrade osim svesti da si bio tamo gde je trebalo u pravom trenutku.
Ne pišem ovo da bih se pravdao ili sebe činio boljim čovekom u tuđim očima. Ko želi da veruje da sveštenstvo postoji zbog novca, naći će dokaze za to, pa makar i tamo gde ih nema. Ipak, ovo pišem jer verujem da je važno povremeno reći istinu, ne glasno, ne agresivno, nego mirno i sa dostojanstvom.
Istina je da se sveštenički poziv ne bira zato što je lak.
Istina je da se naša služba ne meri prostom računicom.
Istina je da mantija nije karta za lagodan život, nego svesni pristanak na život u kome se mnogo toga ne isplati, osim pred Bogom.
Ako me neko i dalje pita: „Zašto onda to radiš?“
Odgovor nije komplikovan, ali jeste paradoksalan.
Ne radim to zbog novca, jer novca nema. Ne radim to zbog sigurnosti, jer je u ovom pozivu nema. Ne radim ni zbog priznanja, jer ga često nema ni od ljudi ni od sistema.
Ipak, biram da to radim jer zaista verujem. Ipak, biram ovo jer sam na to pozvan. Naposletku, radim to jer znam kome pripadam.
Mantija me ne hrani.
Mantija me ne štiti.
Mantija mi, zapravo, ne garantuje ništa.
Ali me svakog dana podseća da ne smem trgovati onim što mi je povereno.
Da ne smem zameniti poziv za udobnost.
Da nipošto ne smem zameniti Gospoda za sigurnost.
I ako nekome sa strane izgleda da sam izgubio u ovoj igri zvanoj život, neka tako bude.
Jer postoje gubici koji su, pred Bogom, jedini pravi dobitak.
U svetu koji sve meri cenom, ja sam izabrao da stojim u onome što se ne može naplatiti.
I u toj istini, mirno stojim.
Vaš u Gospodu,
Slobodan