Nekad prolazimo kroz nešto kada je drugoj osobi najlakši savet koji može da nam udeli ujedno i najteži za primenu: „Samo se moli.“ Kada nam neko to kaže, ta rečenica zvuči jednostavno, gotovo oslobađajuće. I zaista, molitva jeste dar. Ali nije uvek laka. A posebno onda kada se molimo dugo, iskreno i istrajno, a okolnosti ostaju iste.
Šta kada se osoba za koju se molimo ne menja? Kada se vraća istim slabostima, istim padovima i identičnim obrascima kao i pre? Tada se u nama ne uvećava samo tuga, već i sumnja: da li je problem u meni? Možda se nisam dovoljno molio? Da li je moja vera preslaba? Da li Bog ćuti jer nešto radim pogrešno?
U takvim trenucima važno je setiti se da molitva nije mehanizam kontrole. Ona nije sredstvo kojim upravljamo tuđom voljom. Nije dugme koje pokreće promenu kod druge osobe. Apostol Pavle je tri puta molio da od njega odstupi „trn u telu“, ali odgovor koji je dobio nije bio uklanjanje problema, već reči: „Dovoljna ti je moja milost, jer se moja sila ostvaruje u slabosti.“ Trn mu je ostao, ali se Pavlova perspektiva promenila. Nije dobio ono što je tražio, ali je dobio snagu da podnese ono što mu je dato.
Slično vidimo i kod mog omiljenog starozavetnog proroka, Jeremije. Njegove molitve nisu bile uvek mirne i teološki uzvišene. U njima ima bola, razočaranja, pa čak i protesta. Govorio je istinu, služio verno, ali nije uživao u brzim rezultatima. Ipak, on nije prekinuo razgovor sa Bogom. Njegova iskrenost, ma koliko čudno nama izgledala, nije bila znak slabosti njegove vere, već znak dubine njegovog pouzdanja da Bog zna šta radi.
Možda je zato ponekad potrebno da promenimo smer ishoda molitve. Umesto da molitvu usmerimo ka promeni druge osobe, možemo je usmeriti ka izgradnji ili zaštiti sopstvenog srca. Umesto da tražimo da se okolnosti hitno i značajno preokrenu, možemo moliti da naše srce ostane čisto, strpljivo i sačuvano od gorčine. Jer iako ne možemo upravljati tuđim izborima, možemo paziti da ne izgubimo mir dok čekamo na promenu.
Molitva nas pre svega uvodi u odnos. Podseća nas da nismo mi spasitelji sveta, niti gospodari i kreatori tuđe volje. Ona nas uči poniznosti, prihvatanju granica i pouzdanju koje nije zasnovano na trenutnom rezultatu. Ponekad je najveća promena ona koja se događa u nama dok čekamo na ishod molitve.
Dragi brate, ako si umoran od molitve jer ne vidiš pomak, ipak nemoj odustati. Možda je vreme da promeniš sadržaj, a ne da prekineš razgovor sa Ocem. Molitva nije samo vapaj za intervencijom; ona je prostor u kome sazreva poverenje u Gospoda. A kada se molitva iz zahteva pretvori u odnos, tada čak i ćutanje dobija smisao.
Ne odustaj od molitve nego joj dopusti da te prvo izgradi, pre nego što pokušaš da promeni druge.
Tvoj u Gospodu,
Slobodan