Uvod
Istorija hrišćanstva poznaje brojne pokušaje da se biblijska proročanstva pretvore u hronološke sisteme pomoću kojih bi bilo moguće utvrditi vreme velikih događaja u Božjem planu. Među najpoznatijim savremenim primerima nalaze se Jehovini svedoci i Adventisti sedmog dana.
Kod Jehovinih svedoka centralno mesto zauzima 1914. godina, dok adventistička proročka hronologija posebno naglašava 1844. godinu.
Ova dva sistema nisu identična. Nastala su u različitim okolnostima i imaju različitu teologiju. Ipak, među njima postoji upadljiva metodološka sličnost: biblijski simbolični vremenski period pretvara se u godine, određuje se istorijska početna tačka, matematički se dolazi do određene godine, a zatim se toj godini pripisuje veliki događaj u nevidljivoj, nebeskoj stvarnosti.
Zbog toga osnovno pitanje nije: da li matematika funkcioniše?
U oba sistema matematika može funkcionisati.
Mnogo važnije pitanje glasi:
Da li sama Biblija zahteva premise pomoću kojih smo došli do rezultata?
Jehovini svedoci: put od Danila 4 do 1914.
Današnje zvanično učenje Jehovinih svedoka polazi od četvrtog poglavlja knjige proroka Danila.
Vavilonski kralj Nabukodonosor sanja veliko drvo koje biva posečeno. Nad njim treba da prođe „sedam vremena“. Danilo sam objašnjava neposredno značenje sna: drvo predstavlja Nabukodonosora. Kralj će biti ponižen dok ne spozna da Svevišnji vlada ljudskim kraljevstvom, nakon čega će mu vlast biti vraćena.
Jehovini svedoci, međutim, u tom događaju vide i mnogo veće proročko ispunjenje.
Njihova računica izgleda ovako:
sedam vremena → 7 × 360 dana → 2.520 dana → princip „dan za godinu“ → 2.520 godina → početak 607. p. n. e. → kraj 1914. n. e.
Njihova zvanična literatura i danas upravo tako objašnjava 1914. godinu: „sedam vremena“ pretvara u 2.520 dana, zatim primenom Brojeva 14:34 i Jezekilja 4:6 u 2.520 godina, čiji početak smešta u 607. p. n. e.
Matematički, ako prihvatimo početnu godinu, računica jeste ispravna. Pošto između 1. p. n. e. i 1. n. e. nema godine nula, 2.520 godina od 607. p. n. e. dovodi do 1914. n. e. I sama literatura Jehovinih svedoka vodi računa o tome.
Problem nastaje pre matematike.
Odakle 2.520 godina?
Danilo 4 nigde ne kaže da „sedam vremena“ predstavlja 2.520 godina.
Da bi se to dobilo, potrebno je Danilo 4 povezati sa Otkrivenjem, iz drugog proročkog konteksta izvesti da jedno „vreme“ odgovara 360 dana, a zatim na dobijenih 2.520 dana primeniti princip „dan za godinu“.
Brojevi 14:34 i Jezekilj 4:6 zaista sadrže odnos dana i godine. Međutim, u oba slučaja Bog izričito određuje takvu simboliku u konkretnom kontekstu. Nijedan tekst ne postavlja univerzalno pravilo prema kojem svaki proročki dan u Bibliji automatski predstavlja godinu.
Još važnije, sam Danilo 4 objašnjava na koga se san neposredno odnosi — na Nabukodonosora.
Zato je put od Nabukodonosorovih „sedam vremena“ do 2.520 godina moguć samo kroz niz dodatnih interpretativnih koraka.
Problem 607. godine
Još ozbiljniji problem predstavlja početna godina.
Jehovini svedoci tvrde da je Jerusalim razoren 607. p. n. e. i od tog trenutka računaju 2.520 godina.
Međutim, standardna novovavilonska hronologija razorenje Jerusalima pod Nabukodonosorom smešta oko 587/586. p. n. e.
Ovo je presudno, jer ako se JW formula sa 2.520 godina zadrži, ali se kao početna tačka uzme 587. p. n. e., rezultat više nije 1914. nego približno 1934. godina.
To ne znači da je 1934. proročki značajna. Naprotiv — upravo pokazuje koliko rezultat zavisi od izabrane početne tačke.
Drugim rečima:
1914. nije rezultat samo proročanstva. Ona je rezultat proročanstva protumačenog kroz određeni sistem i postavljenog na određenu hronologiju.
Adventisti: od 2.300 večeri i jutara do 1844.
Adventistički sistem polazi od drugog teksta — Danila 8:14:
„Do dve hiljade i trista večeri i jutara; tada će svetinja biti očišćena/obnovljena.“
Adventistička interpretacija 2.300 dana razume kao 2.300 godina. Zatim povezuje Danilo 8 sa proročanstvom o 70 sedmica iz Danila 9 i kao početnu tačku uzima 457. p. n. e., povezanu sa Artakserksovim dekretom.
Računica tada glasi:
457. p. n. e. + 2.300 godina = 1844. n. e.
Za razliku od JW datuma 607, ovde glavni problem nije istorijska nemogućnost početne godine. Mnogo ozbiljnije pitanje jeste egzegetsko:
Da li 2.300 „večeri i jutara“ zaista predstavlja 2.300 godina?
Da li princip „dan za godinu“ treba primeniti na Danilo 8?
Da li je 70 sedmica iz Danila 9 zaista „odsečeno“ od 2.300 godina?
I da li oba perioda moraju imati isti početak?
Sama adventistička istorijska literatura priznaje da je William Miller 2.300 dana razumeo kao 2.300 godina i očekivao Hristov drugi dolazak 1844. Kada se Hrist 22. oktobra 1844. nije vratio, nastupilo je ono što je poznato kao Veliko razočaranje.
Iz tog iskustva razvilo se drugačije razumevanje događaja.
Datum nije napušten.
Promenjeno je tumačenje onoga što se tog datuma dogodilo.
Umesto Hristovog dolaska na Zemlju, 1844. počinje da se tumači kao početak završne faze Hristove službe u nebeskoj svetinji, povezane sa predadventnim ili „istražnim sudom“. Adventistički izvori otvoreno opisuju istorijski razvoj te doktrine nakon Velikog razočaranja.
Danilo 8 i problem neposrednog konteksta
Ako Danilo 8 čitamo bez unapred poznate 1844. godine, nailazimo na vrlo drugačiju sliku.
Sam anđeo identifikuje ovna sa Medijom i Persijom, a jarca sa Grčkom. Nakon raspada grčke vlasti pojavljuje se progoniteljska sila koja napada Božji narod, prekida svakodnevne žrtve i oskrnavljuje svetinju.
Zbog toga je istorijsko povezivanje ovog odlomka sa progonom pod Antiohom IV Epifanom i oskrnavljenjem jerusalimskog hrama veoma prirodno.
U tom kontekstu pitanje:
„Koliko dugo će svetinja i žrtve biti gažene?“
prirodno traži odgovor koji se odnosi na opisano oskrnavljenje svetinje.
Mnogo je veći hermeneutički skok odatle stići do:
„Koliko godina treba proći do trenutka kada će Hrist 1844. započeti novu fazu službe u nebeskoj svetinji?“
Danilo 8 to nigde ne formuliše na taj način.
Problem koji postavlja Poslanica Jevrejima
Adventističko tumačenje postaje još složenije kada se uporedi sa Poslanicom Jevrejima.
Jevrejima 9 predstavlja Hrista kao Prvosveštenika koji je svojom sopstvenom krvlju „jednom zauvek“ ušao u svetinju i pribavio večno otkupljenje.
Jevrejima 9:24 kaže da Hrist nije ušao u rukotvorenu svetinju nego u samo nebo, gde se pojavljuje pred Božjim licem za nas.
To se odnosi na stvarnost Hristovog vaznesenja i prvosvešteničke službe u prvom veku.
Adventista može odgovoriti da Hristova služba ima različite faze. Sama mogućnost različitih aspekata Hristove nebeske službe nije nemoguća.
Ali mnogo veća tvrdnja zahteva mnogo veći dokaz:
gde Novi zavet kaže da je 1844. Hrist započeo posebnu nebesku fazu službe povezanu sa istražnim sudom?
Takav datum se ne nalazi u Poslanici Jevrejima.
Do njega se može stići tek nakon prihvatanja prethodne proročke konstrukcije iz Danila.
Dva sistema — isti metodološki problem
Ovde postaje vidljiva zanimljiva paralela.
Kod Jehovinih svedoka:
Danilo 4 → sedam vremena → 2.520 dana → 2.520 godina → 607. p. n. e. → 1914. → Hristova nevidljiva kraljevska vlast.
Kod adventista:
Danilo 8 → 2.300 večeri-jutara → 2.300 godina → 457. p. n. e. → 1844. → nova faza Hristove nebeske službe.
Teološki sadržaj nije isti, ali metodološka struktura pokazuje sličnost.
U oba slučaja postoji niz interpretativnih koraka. Ako prihvatimo svaki prethodni korak, konačni rezultat izgleda matematički impresivno.
Ali sigurnost zaključka ne može biti veća od sigurnosti njegovih premisa.
Ako jedna ključna karika nije biblijski opravdana, matematička preciznost ostatka sistema ne može je popraviti.
Možemo savršeno precizno izračunati rezultat pogrešno postavljene jednačine.
Proročanstvo nije šifra
Ovde se nalazi širi problem.
Biblijsko proročanstvo nije prvenstveno dato da bi hrišćanin postao stručnjak za skrivene hronološke kodove.
Proroci pozivaju na pokajanje, vernost, pravdu i nadu u Boga. Apokaliptička literatura uverava Božji narod da carstva ovoga sveta nisu konačna i da će Bog pobediti zlo.
Centar hrišćanske vere nije 607, 457, 1844. niti 1914.
Centar je Isus Hristos.
Apostolska propoved nije glasila:
„Otkrili smo skrivenu hronologiju.“
Glasila je:
Hristos je umro za naše grehe. Hristos je vaskrsao. Hristos je Gospod. Hristos će ponovo doći.
Upravo zato istorijsko hrišćanstvo u svojim najstarijim ispovedanjima vere ne stavlja u središte hronološke proračune.
Nikejsko-carigradski Simvol vere ne kaže kada će Hrist doći.
Kaže:
„I opet će doći sa slavom da sudi živima i mrtvima, i Njegovom Carstvu neće biti kraja.“
To je sasvim drugačija vrsta sigurnosti.
Hrist je važniji od našeg kalendara
Isus svojim učenicima nije obećao da će im dati matematički ključ kojim će odrediti godinu završnih događaja.
Naprotiv, nakon vaskrsenja, kada ga učenici pitaju:
„Gospode, hoćeš li u ovo vreme obnoviti kraljevstvo Izraelu?“
on odgovara:
„Nije vaše znati vremena i rokove koje je Otac zadržao u svojoj vlasti.“
(Dela 1:6–7)
A zatim ih odmah usmerava na ono što jeste njihov zadatak:
„Nego ćete primiti silu kada Sveti Duh siđe na vas, i bićete mi svedoci…“
(Dela 1:8)
To je možda najbolji korektiv svakom hrišćanskom sistemu koji postane opsednut datumima.
Hrišćanin nije pozvan da poseduje tajni kalendar istorije.
Pozvan je da bude veran Hristu.
Zaključak: vera koja ne zavisi od datuma
- Jehovinih svedoka i 1844. adventističke tradicije treba proučavati ozbiljno i pošteno. Nije dovoljno podsmevati im se. Iza oba sistema nalazili su se ljudi koji su iskreno želeli da razumeju Pismo i očekivali ispunjenje Božjih obećanja.
Ali iskrenost ne čini svako tumačenje ispravnim.
Kada doktrina zahteva dugačak lanac pretpostavki da bi proizvela datum koji sam biblijski tekst nigde ne izgovara, potrebno je stati i vratiti se jednostavnijem pitanju:
Šta su Hristos i apostoli zaista stavili u središte vere?
Istorijsko hrišćanstvo daje veličanstveno jednostavan odgovor.
Ne moramo znati godinu da bismo znali Koga čekamo.
Ne moramo izračunati dan da bismo danas živeli kao Njegovi učenici.
Ne moramo otkriti skrivenu hronologiju da bismo znali da smrt nema poslednju reč.
Hrišćanska nada nije obećanje da ćemo pravilno rešiti proročku jednačinu.
Ona počiva na događaju koji se već dogodio:
raspeti Hristos je vaskrsao.
Zato poslednja reč hrišćanina nije:
„Izračunao sam kada.“
Nego:
„Znam kome sam poverovao.“
Carstva nastaju i nestaju. Datumi koje su ljudi smatrali presudnim dolaze i prolaze. Tumačenja se menjaju, sistemi se popravljaju, a ljudske računice bivaju zaboravljene.
Ali ispovedanje Crkve ostaje:
Hristos je umro.
Hristos je vaskrsao.
Hristos caruje.
Hristos će ponovo doći.
I zato hrišćanin ne živi u strahu da je možda pogrešno izračunao Božji kalendar.
Živi u veri, pokajanju, ljubavi i nadi.
Jer na kraju nas neće spasiti poznavanje datuma Hristovog dolaska.
Spasava nas Hristos koji dolazi.