Knjiga Teologija oslobođenja, perspektive (1971) Gustava Gutiérreza, koja je predložila nove načine pristupa hrišćanskoj praksi u korist siromašnih, napunila je 53 godine, a njene ideje zvuče savremenije nego ikada. Otvorila je nove puteve u Crkvi, a njen kasniji uticaj bio je ogroman.
Pojava knjige Teologija oslobođenja, perspektive 1971. godine bila je odgovor na uzavrelo stanje u crkvi Latinske Amerike, koje se nije odnosilo samo na propovedanje evanđelja, već i na sagledavanje stvarnosti u kojoj su živeli najsiromašniji ljudi na našem kontinentu. Autor, Gustavo Gutiérrez, razmišljao je o evanđelju i o konkretnoj stvarnosti, te je izneo glavnu tezu svoje knjige: Crkvu koja je posvećena preferencijalnom opredeljenju za siromašne.
Još ranije, Gutiérrez je prvi put predstavio svoj teološki predlog na konferenciji Ka teologiji oslobođenja, održanoj na II susretu sveštenika i laikâ u Čimboteu, u julu 1968. godine.
„U delu Gustava Gutiérreza postoje dva pravca: jedan je Drugi Vatikanski koncil – održan između 1962. i 1965. godine – koji je tražio da se dešavanja vremena protumače i da Crkva otvori svoja vrata svetu. Za latinskoameričku Crkvu to je stvorilo klimu potrage, interesovanja za ono što se dešava u životima ljudi i naroda. Drugi pravac je taj što Gustavo Gutiérrez preuzima ulogu savetnika latinoameričkih studentskih pokreta, koji su bili posvećeni društvenoj i političkoj stvarnosti tog vremena. Tako je i njegovo promišljanje prožeto tim iskustvom. Zato on počinje svoju knjigu rečima da je teologija kao drugi čin, dolazi nakon prakse“, komentariše Karmen Lora, direktorka Centra za studije i publikacije (CEP), lična prijateljica autora i jedna od urednica knjige 1971. godine.
Teologija oslobođenja. Perspektive tvrdi da hrišćanska poruka u siromašnoj i nejednakoj Latinskoj Americi treba da donese ne samo duhovno oslobođenje čoveka, već i poboljšanje njegovih društvenih i materijalnih uslova. Takođe, ono što je najvažnije za hrišćane jeste praktikovanje ljubavi prema bližnjem, što podrazumeva bliskost sa ljudima, poznavanje njihove stvarnosti i nastojanje da se promeni nepravda u kojoj žive.
54 godine od pojave knjige, Gutiérrezova dela su od suštinskog značaja za teologiju i predstavljaju referencu za nove studije. Ove nedelje u Peruu održan je Međunarodni seminar 50 godina Teologije oslobođenja, perspektive, gde su razni stručnjaci, teolozi i istoričari, kako peruanski tako i strani, razmišljali o njegovom nasleđu.
Sam Gustavo Gutiérrez, danas 94-godišnjak i povučen iz javnog života, pratio je seminar putem Zoom-a. Čak je pročitao kratak tekst na zatvaranju seminara, gde promišlja o stvarnosti siromašnih:
„Kao sveštenik često sam živeo među siromašnima. Siromaštvo danas znači živeti odvojeno od sveta koji napreduje, sveta koji ima imovinu i sigurnost. Iako siromašni žive u istom gradu, oni žive drugačije. Pitanja siromaštva i nejednakosti sada nisu problem samo Perua ili Latinske Amerike, već su centralni problem celog sveta“, rekao je.
On je ponovio teme o kojima je ranije pisao: „Siromaštvo je prerana i nepravedna smrt, uništava ljude i porodice. Kao što je Hannah Arendt rekla: siromašan je onaj koji nema pravo da ima prava. […] Isus nas je tražio da damo prednost najslabijima, odbačenima. Zato posvećenost siromašnima ne može izostaviti osudu uzroka siromaštva.“
Gutiérrez kaže da vidi Peru podeljenim, ali „najbolji razlog za pronalaženje zajedničkih tačaka trebalo bi da bude solidarnost sa onima koji najviše pate. […] Hajde da odemo u taj drugi svet u kojem žive siromašni, da izgradimo više mostova dijaloga i solidarnog susreta sa njima.“
Peruanac univerzalnog značaja
Danas Gustavo ima svetski značaj. „Jedan je od tri Peruanca 20. veka koji su imali najveći međunarodni uticaj. Za mene je pored Marija Vargas Ljose i Hose Marije Arguedasa“, kaže sociolog Santiago Pedraglio, koji je bio njegov student na Katoličkom univerzitetu, a kasnije lični prijatelj.
Gutiérrez je školovan na Nacionalnom univerzitetu San Marcos (UNMSM), a potom u filozofiji i teologiji u Belgiji i Francuskoj. Predavao je na univerzitetima u SAD i Evropi, doktor je honoris causa desetak univerziteta i dobio je više priznanja, među kojima i nagradu Princ od Asturije za komunikaciju i humanističke nauke.
Urugvajska istoričarka Ana Marija Bidegain, profesorka na Međunarodnom univerzitetu Floride i učesnica seminara u Limi, ističe da se Teologija oslobođenja ne samo da pretvorila u izdavački događaj, već da su istoričari hrišćanstva danas saglasni da je to bio okidač za „nastanak najvažnijeg teološkog pokreta u istoriji Crkve u 20. veku, zbog ekspanzije i transformacije koju je doneo“.
Po mišljenju Bidegainove, razmišljanja Gustava Gutiérreza nisu delo iluminata niti plod samostalnog rada, već proizlaze iz promišljanja pastoralnog rada koji je obavljao i rada latinoameričke Crkve u celini.
„U ovoj stvarnosti siromaštva, kako propovedati dobru vest i živeti nadu? […] Gustavo je imao genijalnost da sistematizuje i odgovori na neka od najvećih pitanja, otvori perspektive za dalja razmišljanja. Zato mislim da je delo imalo toliki odjek i danas slavimo njegovu aktuelnost i kasnije razvojne pravce“, kaže Bidegain.
Danas se na najvažnijim teološkim fakultetima sveta proučava pravac koji je osnovao Gustavo Gutiérrez. Iako je Teologija oslobođenja u nekom trenutku bila kritikovana od strane konzervativnih krugova Crkve, koji su čak želeli da joj pripišu marksistički pogled na stvarnost, to je danas prevaziđeno. Vatikan priznaje njen doprinos unutar hrišćanskog mišljenja.
Gustavo Gutiérrez je odlučio da nema značajniju javnu prisutnost, ali prati našu tešku stvarnost. „Sa zabrinutošću posmatra tok događaja u zemlji. Prati vesti. Vide da siromaštvo i dalje pogađa veliki broj ljudi i zadržava se na konkretnim slučajevima“, priča Karmen Lora. Danas je ona takođe urednica knjige Sećanje, prisustvo i budućnost, nedavno objavljene, koja je omaž i analiza načina gledanja na bližnje očima solidarnosti i pravde, 54 godine od Teologije oslobođenja.