„Ovaj čovek govori s tolikom dozom neznanja i bezobrazluka da je svaka ozbiljna rasprava s njim gubljenje vremena.“
Nekada su se ljudi vređali maštovito. Danas se uglavnom vređaju glasno. Razlika nije beznačajna. U vremenu kada je reč bila oružje, uvreda je morala da ima oblik, ritam i svrhu. Danas je dovoljno biti najglasniji u prostoriji.
Ipak, postoje trenuci kada se čovek suoči sa pojavom koja ne zaslužuje ni ljutnju ni prezir, već jednostavno dijagnozu. Nije problem u tome što neko greši. Grešiti je ljudski. Nije problem ni u neznanju, jer se neznanje može otkloniti učenjem. Problem nastaje kada se neznanje udruži sa samouverenošću, a bezobrazluk sa uverenjem da predstavlja hrabrost.
Tada nastaje savremeni prorok neznanja: čovek koji o svemu govori sa sigurnošću eksperta, a o malo čemu sa znanjem početnika.
Takav ne ulazi u raspravu da bi nešto naučio. On ne postavlja pitanja da bi došao do odgovora. Njegov cilj nije istina, već potvrda sopstvene slike o sebi. Svaki argument doživljava kao napad, svaku činjenicu kao provokaciju, a svako neslaganje kao ličnu uvredu.
Njegovo samopouzdanje raste upravo srazmerno odsustvu znanja. Što manje zna, to odlučnije govori. Što manje razume, to više poučava druge. Uveren je da je svaka sumnja slabost, svaka nijansa kolebanje, a svaka složena misao nepotrebno komplikovanje jednostavnih stvari.
Raspravljati s takvim čovekom podseća na pokušaj da se šah igra sa golubom. On će oboriti figure, isprljati tablu i zatim odleteti uveren da je pobedio. Problem nije u tome što ne razume pravila igre. Problem je što ne priznaje da pravila postoje.
Još je gore što današnje vreme takve ljude ne kažnjava, već ih nagrađuje. Društvene mreže pretvorile su pažnju u valutu, a buka je postala najisplativija investicija. Nekada je za javnu reč bilo potrebno znanje. Danas je dovoljan nalog i višak samouverenosti.
Tako neznanje prestaje da bude mana i postaje identitet. Bezobrazluk se proglašava iskrenošću. Površnost se predstavlja kao zdrav razum. A svako ko pokuša da stvari objasni biva optužen da komplikuje ono što je, navodno, očigledno.
Takvi ljudi liče na putnike koji su odbacili mapu, kompas i iskustvo svih koji su tim putem prošli, ali i dalje zahtevaju da ih drugi smatraju vodičima. Oni ne tragaju za istinom; oni tragaju za potvrdom. Ne žele razgovor, već odobravanje.
Možda je zato najveća mudrost znati kada raspravu treba napustiti.
Nije svaka tvrdnja vredna odgovora. Nije svaka provokacija vredna reakcije. Nije svaka buka vredna slušanja. Postoji trenutak kada nastavak polemike više ne služi istini nego sujeti. Tada svaka nova rečenica postaje ulaganje vremena koje neće doneti nikakav prinos.
Neki veruju da se svako može uveriti činjenicama. Iskustvo, međutim, pokazuje da postoje oni kojima činjenice ne predstavljaju prepreku, već smetnju. Njima istina nije potrebna. Dovoljna im je publika koja će aplauzom potvrditi ono što činjenice odbijaju.
Zato možda najteža, ali i najkorisnija rečenica glasi: „Dosta.“
Ne zato što smo ostali bez argumenata, već zato što smo shvatili da argumenti više nisu tema razgovora.
A kada čovek to shvati, prestaje potreba za velikim uvredama. Dovoljna je jednostavna konstatacija: ovaj razgovor nikuda ne vodi. Sve ostalo je gubljenje vremena.