Postoji nešto duboko u ljudskom srcu što se nikada ne može promeniti – ona često neostvarena želja da budemo voljeni, prihvaćeni i sigurni.
Svi mi tražimo mesto gde nas neko čeka raširenih ruku, gde nam ne sude, gde nas ne mere po našim greškama, već po nameri našeg srca. A to mesto postoji.
To mesto se zove Božije prisustvo – a možda ti je poznato i kao Carstvo nebesko.

Međutim, zanimljivo je koliko često mi, koji smo verujući ljudi, tu istinu prenosimo na potpuno pogrešan način.
Umesto da ljude zovemo u to Carstvo kao u dom pun svetlosti, mira i ljubavi, mi ih, istina s najboljim namerama, ponekad plašimo – pričama o paklu, o nekakvoj kazni i gubitku.

I dok to radimo, zaboravljamo da Božiji glas nikada nije bio glas zastrašivanja. Kada nas Bog zove, on ima glas ljubavi, glas Oca koji ne želi da ga se deca boje, već da mu veruju.

Prošle godine sam, kao novopečeni roditelj, imao jedno novo i teško iskustvo koje mi je otvorilo oči. Naime, radi se o tome da je naš sin krenuo u jaslice. Oni koji su roditelji znaju i sami koliko to može biti stresno – kako za dete, tako i za roditelje.

Kao i svaki drugi roditelj, i mi smo, naravno, želeli da mu olakšamo taj prelazak iz sigurnosti doma u nepoznati prostor sa nepoznatim ljudima.
Ali, već tada smo doneli jednu odluku: nećemo ga učiti da se ne plaši jaslica, nego ćemo mu pokazati i uvek podsećati koliko je lepo kod kuće.

Pokazivali smo mu i objašnjavali koliko ga volimo, koliko nas raduje svaki trenutak s njim, koliko je naš dom bezbedan i topao. Pričali smo mu da su jaslice samo deo dana – a da ga mama i tata, svaki put, jedva čekaju posle toga da im ispriča kako je sve prošlo.
Nismo ga plašili rečima „ako budeš plakao bićeš kažnjen“, niti smo mu govorili da mora „da bude hrabar“. Samo smo mu neprestano pokazivali da ga kod kuće čeka ljubav.
I iako je u jaslice krenuo nekoliko nedelja nakon redovnog perioda privikavanja desilo se nešto čudesno – on već nakon nedelju dana nije imao problem s jaslicama. Naravno da se nekad dešavalo da ima teške dane, ali sveukupni utisak mu je bio pozitivan.

Ništa od toga se nije desilo zato što smo mi savršeni roditelji, ili zato što je dobio divne vaspitačice, iako smo zahvalni Bogu na njima dvema. Stvar je bila u tome da je on uvek znao – posle svega znam da idem u svoju kuću, kod mame i tate, tamo gde je moj dom.

I tako mi je sinulo – upravo tako Bog uči i nas odrasle.

On ne dolazi da nas plaši paklom.
On dolazi da nam pokaže koliko je lep „dom“ koji nas čeka spreman – Njegovo Carstvo.
Isus nije došao da govori ljudima: „Čuvajte se tame.“ On je došao da kaže: „Ja sam svetlost svetu. Ko mene sledi, neće hodati po tami, nego će imati svetlost života.“ (Jovan 8:12)

On nije došao da kaže ljudima da treba da se opterete stresom ako ne izaberu da ga slede, već je došao da poruči: „Dođite k meni, svi koji ste umorni i pod teretom, i ja ću vam dati odmora.“ (Matej 11:28)

Kad čitamo ono što je Isus propovedao i način na koji je to činio, mi ne vidimo Učitelja koji maše prstom koji preti, već Spasitelja koji pruža ruku.

Kada govori o Ocu, On uvek koristi slike koje greju iznutra, koje pripremaju naše srce za susret sa Njim:

– on priča priču o ocu koji trči sinu koji se vraća kući (Luka 15:20).
– on priča o pastiru koji ostavlja 99 ovaca da bi pronašao onu jednu izgubljenu ovcu (Luka 15:4–7).
– on opisuje čoveka koji priprema gozbu i poziva sve, i siromašne i bogate, da sednu za sto (Luka 14:16–24).

U svakoj od tih slika, Isus nam predstavlja Boga koji je inicijator ljubavi.
Bog ne preti, On poziva.
Bog ne zastrašuje, On privlači.

U današnjem svetu, gde je strah postao alat za kontrolu, Isus nas poziva na suprotno – da biramo slobodu ljubavi.

Jer samo ljubav može da promeni čoveka.
Strah može da ga zaustavi na trenutak, ali ljubav ga menja zauvek.

I apostol Jovan je ovo jasno prepoznao te nas podseća govoreći o tome kakvi treba da budemo mi koji smo u Gospodu: „U ljubavi nema straha. Savršena ljubav izgoni strah, jer strah pretpostavlja kaznu. Ko god strahuje, nije došao do savršenstva u ljubavi.” (1. Jovanova 4:18)

Mnogi vernici, u želji da ljude „spasu“, preterano naglašavaju pakao.
Ali, ako pogledamo pažljivo, to čak ni Isus nije radio.
On je govorio o paklu kao o posledici udaljenosti od Boga, ali ne kao o Božijoj osveti već kao o našoj težnji da biramo da ostanemo pobunjeni protiv Boga.
Pakao je mesto gde nema Božije blagodati – ništa više, ništa manje od toga.
I to nije zato što Bog ne želi da njegova blagodat bude tamo, nego zato što ljudi biraju da žive bez Njega.

To je kao kad dete odluči da pobegne od kuće jer misli da će biti slobodnije – a zapravo izgubi sve ono što ga je činilo sigurnim.

Bog ne želi da iko doživi to stanje odsutnosti.
Zato nas ne plaši paklom – već nas zove u dom.
I svaki put kad dođemo na liturgiju, mi zapravo okusimo komadić tog doma.

Mnogi misle da je liturgija samo obred, ponavljanje reči i molitvi.
Ali ona je mnogo više od toga – ona je trenutak kada se Nebo spušta na zemlju.

U Anglikanskoj zajednici, svaki put kada zajedno izgovorimo reči „Gospod s vama“, to nije samo pozdrav.

To je poziv u zajedništvo, podsećanje da nismo sami, da smo deo nečeg i nekog većeg.
Dok pevamo, dok se molimo, dok delimo Hleb i Vino – mi zapravo ulazimo u Božiji dom.
A upravo to je ono što je Isus želeo da osetimo – radost zajedništva sa Ocem i braćom i sestrama.

U tim trenucima, mi ne zamišljamo Carstvo – mi ga živimo.
Tu, pred oltarom, gde svetlost sveća pleše u čudesnoj plamenoj igri, gde reči molitve postaju muzika neba – podsećamo se na ono što nas čeka.

Ne na strah, ne na bol, ne na gubitak – već na mir, puninu doživljaja Boga, ljubav. I apostol Pavle, onima koji se opterećuju svetovnim materijalnim problemima, kaže u poslanici Rimljanima 14:17 – „Jer Carstvo Božije se ne sastoji u jelu i piću, nego u pravednosti, i  miru, i radosti u Duhu Svetome.“

Ako razmisliš, nijedno dete koje je odraslo u zdravoj i emotivni zreloj porodici se ne vraća kući jer se „boji kazne“.
Vraća se zato što zna da ga tamo čeka zagrljaj.
Tako i naš Otac nebeski želi da mi dođemo k Njemu – ne zato što se plašimo šta će biti ako ne dođemo, već zato što žudimo da budemo s Njim.

Zato, kad govorimo drugima o Bogu, bilo bi dobro da im ne crtamo užasne slike tame i vatre.

Hajde da im pričamo o svetlosti, o toplini, o domu koji čeka svakog ko se samo okrene i krene ka Ocu.

Jer to je suština evanđelja – radosna vest.

A radosna vest nikada ne počinje sa „ako ne učiniš to i to…“
Ona počinje sa „Dođi i vidi.“ (Jovan 1:46)

A sad, zamisli svet u kojem bi hrišćani bili poznati ne po osudama, već po radosti.
Svet u kojem bi ljudi govorili: „Kad sam s njima, osećam mir.“
To je ono što Crkva treba da bude.

Mi smo pozvani da budemo živo svedočanstvo Raja.
Da u načinu na koji govorimo, opraštamo, služimo i volimo, ljudi osete trag nečeg večnog.
Često zaboravimo Isusove reči– „Vi ste svetlost svetu… Tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima, da bi oni, videći vaša dobra dela, proslavili Oca vašeg koji je na nebesima.“ (Matej 5:14–16)

Kad bi svako od nas svakog dana u svetu nosio samo mali deo te nebeske topline, ljudi bi sami pitali:
„Šta je to što imate u sebi?“
I tada bismo mogli da im kažemo:
„To je mir koji dolazi od Boga. To je radost Carstva koje je već počelo u nama.“

Isus je rekao: „Carstvo Božije je među vama.“ (Luka 17:21)
To nije metafora. To je istina.
Carstvo nije samo buduće obećanje – to je sadašnja stvarnost svakog srca koje veruje i ispunjeno je Duhom Svetim.

Svaki put kada biraš ljubav umesto osude, ti donosiš komadić Neba na zemlju.
Svaki put kada opraštaš, kada pružiš ruku, kada tešiš – Nebo se spušta.
I to je ono što svet treba da vidi u nama: ne religiju, već život.

Kada se setim mog deteta koje se bez straha oprašta pred polazak u jaslice, uvek se nasmejem.

On zna da će se vratiti kući.
Zna da ga čeka ljubav.
I zato može da ode bez suza.

Tako i mi možemo da hodamo kroz ovaj svet, bez straha, ako znamo gde pripadamo.
Jer Carstvo nebesko nije bajka – to je naša adresa.
Naš Otac nebeski nas ne zove da bežimo od pakla – zove nas da se vratimo kući.

I svaki put kad, na kraju liturgije ustanemo i čujemo reči:

„Mir Božiji što razum nadvisuje i duše spokojem ispunjava, neka čuva vaša srca i umove, u svetlosti poznanja i plamenu ljubavi prema Bogu i Njegovom Sinu, Isusu Hristu, Gospodu našem.“

Mir koji tada osetimo nas ponovo podseća:

„Dete – ja te čekam, tvoj dom je spreman.“

Vaš u Gospodu,

Slobodan