Postoji stara misao da ono što nas najviše iritira kod drugih često otkriva nešto važno o nama samima. Nije svaka kritika projekcija, niti je svako ukazivanje na tuđe mane izraz lične nesigurnosti. Međutim, kada neko uporno nastoji da drugoga delegitimiše, da mu oduzme pravo na dostojanstvo, kompetenciju ili glas, tada se često otvara pitanje: šta zapravo pokušava da sakrije?
Čovek koji neprestano osporava vrednost drugih retko to čini iz pozicije unutrašnjeg mira. Naprotiv, potreba da se neko drugi umanji često proizlazi iz osećaja da sopstvena vrednost nije dovoljno čvrsta. Umesto da gradi sebe, takva osoba pokušava da sruši drugoga, verujući da će tako izgledati viša. Ali visina stečena rušenjem drugih nije stvarna visina; ona traje samo dok neko drugi leži ispod.
Posebno je zanimljivo kada predmet napada gotovo uvek odgovara onome što je kod napadača njegova najveća, najdublja slabost. Onaj ko druge optužuje za nepoštenje često je opsednut sopstvenim kompromisima. Onaj ko neprestano govori o tuđoj nesposobnosti možda najviše sumnja u sopstvene sposobnosti. Ko drugima osporava inteligenciju ili moralnost neretko vodi najtežu unutrašnju borbu upravo sa tim pitanjima. Kao da čovek pokušava da izbaci iz sebe ono što ne može da prihvati u sebi.
Psihologija ovaj mehanizam naziva projekcijom. Ono što ne želimo da vidimo u sebi lakše prepoznajemo i osuđujemo kod drugih. Time privremeno rasterećujemo sopstvenu savest, ali ne rešavamo problem. Naprotiv, što je unutrašnji sukob veći, to je potreba za spoljnim neprijateljem snažnija.
Nasuprot tome, ljudi koji imaju stabilan osećaj sopstvene vrednosti mogu da kritikuju bez ponižavanja. Oni razlikuju postupak od osobe, grešku od karaktera. Njihov cilj nije da delegitimišu čoveka, već da razumeju problem ili ukažu na propust. Takva kritika ne proizlazi iz straha, već iz odgovornosti.
Zato vredi obratiti pažnju ne samo na sadržaj nečijih optužbi, već i na njihov intenzitet. Kada neko uporno i strastveno drugima osporava upravo onu osobinu oko koje gradi svoju osudu, moguće je da govori više o sebi nego o onome koga napada. Njegove reči tada postaju ogledalo u kojem se odražava njegova najveća unutrašnja nesigurnost.
Na kraju, čovek se ne oslobađa svojih slabosti tako što će ih pronaći kod drugih. Istinska snaga počinje tek onda kada ima hrabrosti da ih prepozna u sebi. Tek tada kritika prestaje da bude oružje, a postaje sredstvo razumevanja i ličnog rasta.