U poslednje vreme mi se dogodilo nešto što me nije ostavilo ravnodušnim. Na nekoliko različitih mesta, u različitim kontekstima, ljudi su me pitali isto pitanje: „Koliki je tvoj procenat u humanitarnim projektima koje radiš?“

Pitanje je dolazilo sasvim prirodno, bez zle namere, barem na prvi pogled. A moj odgovor je bio jednako jednostavan: nemam procenat. Ne „ugrađujem se“. Ono što zaradim kroz svoj rad, kroz poslove koji hrane moju porodicu, primam sa zahvalnošću i blagosiljam Gospoda za sve ono što imamo, a imamo dovoljno. U humanitarnim stvarima nemam potrebu da „pokupim kajmak“, da ostavim nešto „sa strane“, da sebe obezbedim kroz tuđu nelagodu ili nesreću.

I tu počinje čudan deo priče.

Reakcije su gotovo uvek bile iste: iznenađenje, neverica, pa čak i prikrivena sumnja. Kao da je u ljudskim glavama nemoguće da neko nešto radi bez lične koristi. Kao da je nepisano pravilo da svi to rade, pa ako ti kažeš da ne radiš, ili lažeš, ili nešto kriješ. Iskren odgovor postaje sumnjiv, a odsustvo ličnog interesa, znak da nešto nije u redu.

I to me boli.

Ne zato što mi je stalo da me svi razumeju, već zato što shvatam koliko smo kao društvo, pa čak i kao vernici, spustili lestvicu morala. Toliko smo se navikli na kalkulaciju, na procenat, na korist, da nas čista namera zbunjuje. Počeli smo da verujemo da iza svakog dobra mora stajati neka skrivena agenda, jer smo prestali da verujemo da dobro može biti, jednostavno dobro.

Nedugo zatim, saznao sam i nešto drugo. Zbog svojih stavova koje javno iznosim, a koji nisu ni pogrdni, ni uvredljivi, ni agresivni (ili makar ih samo ja tako vidim) već dostojanstveno pozivaju na odgovornost i integritet, zatvaram sebi određena vrata. Ne vrata koja vode ka mojoj ličnoj koristi, titulama ili novcu, već vrata kroz koja sam mogao da pomognem više, šire, dalekosežnije. Vra­ta saradnje koja su imala potencijal da donesu stvarnu korist zajednici.

I opet, isti obrazac. Ako ne pripadaš logici interesa, ako ne igraš po pravilima u kojima je sve stvar dogovora „ispod stola“, ako insistiraš na transparentnosti i čistim motivima, postaješ problem. Ne zato što činiš zlo, već zato što remetiš sistem u kojem je nemoral postao normalan, a moral nepraktičan.

Svestan sam da živimo u nesavršenom i grešnom svetu. Svestan sam da neće svako gledati stvari objektivno niti želeti kolektivnu korist. I znam da moram da treniram svoje srce da to prihvati. Ali to ne znači da prestaje da boli kada iskrenu želju da pomogneš neko smatra kao pretnju, a čistu nameru kao „skriveni interes“.

A istina je mnogo jednostavnija.

Moj jedini „skriveni interes“ uopšte nije skriven. Pozvan sam da činim dobro. Imam priliku da činim dobro. I želim da činim dobro. Nije mi važno u kojoj sferi, nije mi važno sa kim sarađujem, niti da li će se moje ime pojaviti bilo gde. Imam samo jedan uslov: da je cilj plemenit i jasno usmeren ka koristi onih kojima je pomoć i podrška zaista potrebna. Ne da služim ličnim interesima posrednika, ne da gradim tuđe ili sopstveno „malo carstvo“, već da budem deo nečega što ima višeg i jasnijeg smisla.

Ne osporavam da svako od nas treba da živi od nečega. Radnik je dostojan svoje plate. Ali postoji ogromna razlika između onoga što je dovoljno za život i onoga što je pohlepa. Između zdrave brige za porodicu i opsesivne potrebe da se sve okrene „na svoju vodenicu“. Između služenja i korišćenja.

Međutim, u ovom svetu problem nastaje onda kada poželiš da radiš za Carstvo koje prevazilazi sve ideologije ovog sveta i sve politike ovog sveta. Tada postaješ čudan. Neuklopiv. Nepoželjan. Jer, Carstvo Božije ne funkcioniše po logici profita, uticaja i kontrole, već po logici žrtve, istine i ljubavi. A to je opasno za sisteme koji se hrane kompromisima.

Znam da nisam ni prvi koji je to iskusio. Jedan od poznatijih primera u savremenom svetu je Tim Tebow, bivši profesionalni sportista koji je javnosti poznat ne samo po sportskoj karijeri, već i po otvorenom svedočenju svoje hrišćanske vere. Kroz svoju fondaciju godinama je radio na projektima namenjenim deci sa posebnim potrebama i razvoju zdravstvenih ustanova širom sveta, često ulažući sopstveni ugled i resurse u dela koja su imala stvarnu i dugoročnu korist za zajednicu.

Ipak, uprkos dobrim namerama i opipljivim rezultatima, Tebow je u javnosti često doživljavan kao kontroverzna ličnost, ne zbog onoga što je radio, već zbog onoga što je predstavljao. Njegova otvorena hrišćanska uverenja učinila su da se njegov humanitarni rad posmatra kroz ideološku prizmu, a ne kroz konkretne plodove. Umesto da se u prvi plan stavi dobro koje je činjeno, fokus se često pomerao na to da li je njegova vera „primerena“, „neutralna“ ili „usklađena“ sa dominantnim društvenim narativima. Tako je i u njegovom slučaju postalo očigledno koliko brzo dobra namera može postati sumnjiva onda kada iza nje stoje jasne i beskompromisne hrišćanske vrednosti.

I tu dolazimo do srži problema.

Možda smo se navikli da moral posmatramo kao marketing. Kao nešto što lepo zvuči, ali se retko živi. Kao etiketu koju ističemo kada nam odgovara, a sklanjamo kada postane nezgodna. A kada se pojavi neko ko moral ne koristi kao sredstvo, već kao put, takva osoba postaje smetnja.

Možda zaista treba da se naviknem da mi „čudaci“ nikada nećemo biti u potpunosti shvaćeni u svetu u kojem je sebičnost normalna, pohlepa opravdana, a lični interes vrhovna vrednost. Ipak, ako je cena razumevanja od strane većine to da prestanem da gledam dalje od današnjeg obroka, sopstvene vidljivosti i titule „dobročinitelja“, onda tu cenu ne želim da platim.

I upravo tu mi odzvanja jedna Hristova rečenica, jasna, oštra i nemoguća za relativizaciju:

„Pazite da svoja dela pravednosti ne činite pred ljudima da bi vas primetili; inače nećete dobiti nagradu od Oca vašega koji je na nebesima.“ (Matej 6,1)

Ako se dobro čini radi priznanja, koristi ili slike o sebi, to prestaje da bude dobro. Ako se milosrđe pretvori u strategiju, a služenje u sredstvo samopromocije, onda više ne gradimo Carstvo Božije, već sopstveno carstvo.

Bože, pomozi mojoj grešnoj duši da ostane okrenuta budućnosti, a ne samo današnjem komforu. Sačuvaj me od toga da ikada pomešam služenje sa samopromocijom, a ljubav sa interesom. I nauči me da činim dobro čak i onda kada to nije isplativo, prihvaćeno ili razumljivo.

Jer ako moral postane jeftina kategorija, čak i među nama hrišćanima, tada nismo izgubili samo ugled. Izgubili smo so koja treba da da ukus svetu.

Vaš u Gospodu,

Slobodan