U mnogim crkvama, pa i u našim krajevima, s vremenom se stvorila navika da se previše energije i pažnje posvećuje ličnim ukusima i željama sveštenika ili pojedinih vernika. Na prvi pogled to deluje prirodno — svako želi da se u crkvi oseća prijatno — ali to može postati prepreka za ono što je Crkvi zaista povereno: da bude živo svedočanstvo vere i dom za sve ljude.
Nerado to priznamo, ali ponekad se ponašamo kao da je Crkva naše privatno vlasništvo. Raspravljamo o tome koja pesma je „prava“, koji način bogosluženja je „dostojanstveniji“, ili kakva muzika „više priliči“. I dok se bavimo time, zaboravljamo da su ulice oko nas pune ljudi koji uopšte ne osećaju da Crkva ima mesta za njih.
To je, zapravo, igra bez pobednika. Nikada nećemo uspeti da zadovoljimo svačiji ukus, ni u jednoj parohiji, ni u jednoj zajednici. Ali to i nije cilj. Crkva nije zamišljena da bude muzej tradicije ili klub istomišljenika, već zajednica otvorenih vrata — prostor gde svako može da uđe i oseti da je dobrodošao, bez obzira na to odakle dolazi i koliko se razlikuje.
Zato je važno da ne gubimo iz vida suštinu: Crkva ne postoji zbog muzike, liturgijskog stila ili ljudskih navika, već zbog susreta sa Hristom. On nije došao da nas nauči kako da budemo savršeno organizovani, već kako da budemo bliži jedni drugima, da razumemo, praštamo i volimo.
Ako Crkva u Srbiji želi da bude istinski živa i delotvorna, mora da ostane otvorena prema svetu, da uči da sluša, i da svedoči veru kroz dobrotu i prisutnost u svakodnevnom životu. Jer vera koja ostane zatvorena između zidova – gubi dah.
Crkva, naprotiv, mora da diše zajedno sa narodom kojem pripada: da prepoznaje njihove potrebe, da govori njihovim jezikom, i da u svakom čoveku vidi Božije dete.
Na kraju, zapamtimo:
Crkva nije privatni klub — ona je dom otvorenih vrata.
A Hristos ne čeka savršene vernike, već ljude spremne da vole i da rastu.
+Petar