Advent je počeo. Ovo bi trebalo da bude vreme kada se svet malo utiša, da udahne dublje nego inače, i počne da gleda preko horizonta — očekujući dolazak Bogomladenca Hrista.

Rekao bih da doživim poseban osećaj kad shvatim da je hrišćanska tradicija, kroz vekove ovaj period čuvala kao poseban, kao vreme budnosti, čežnje i pripreme.

Advent je kao mala vrata kroz koja ulazimo u nešto veće: u nadu, u novo rođenje, u susret sa Bogom koji dolazi kao malo dete.

I zato mi je drago kad mogu da kažem ljudima da ovo nije samo „još jedan praznik“ ili još jedan period liturgijskog kalendara. Ovo je ritam koji je Crkva utabala davno pre nego što smo mi postojali — ritam koji nas podseća da se Bog ne rađa samo jednom u istoriji, nego uvek iznova u srcima onih koji Ga traže.

Ali danas, kad pričaš o Crkvi… vidiš koliko su se ljudi udaljili od te nade. Ne mislim da su nužno postali „loši“.

Ne. Pre bih rekao da su umorni, prezasićeni, oprezni.

I da često gledaju u Crkvu kao u neku instituciju — kao da je to neka organizacija koja treba da rešava sve probleme, da drži sve konce, da propiše svaki detalj života.

A Crkva nikada nije bila zamišljena kao škola u kojoj nas kažnjavaju za loš urađen domaći, ili kao policijska stanica koja se stara da ni slučajno ne upadnemo u neka duhovna prekoračenja.

Crkva je više kao dom, kao ognjište, kao mesto gde čovek ulazi da bude obnovljen, nahranjen, osnažen. „Iskusite i vidite…“, kaže Psalmista. Ovo je poziv na iskustvo, a ne na birokratiju.

A mi danas — kad pomenemo Crkvu — mnogi odmah pomisle na administraciju. Kao da je njen glavni poziv da rukovodi listom onoga što je dozvoljeno ili zabranjeno.

Gotovo izgleda kao da Božje Carstvo zavisi od nekih preciznih pravilnika. Zbog toga, u poslednje vreme, često pomislim: ako Crkva sve definiše, sve propiše, sve reguliše—šta ostaje čoveku da otkrije? Gde je tu onda prostor za slobodno srce, za čoveka koji želi da se trudi za spoznaju, da raste, da traži?

Vladika Atanasije je to divno rekao (parafraziram): Crkva ne treba sve da definiše. Nije ona tu da ti crta svaki potez života, jer onda tvoja duša prestane da bude živa.

Kad bi crkva sve definisala, onda bismo svi postali roboti, a ne ljudi. A Bog nije stvorio robote.

Koreni naše vere, naši temelji, ionako su odavno definisani. Na prva četiri vaseljenska sabora — ili sedam, zavisi ko gde stoji — već je rečeno ono što je suštinski neophodno za spasenje. To su dogme koje čuvaju istinu o Hristu Spasitelju, o Trojici, o Crkvi. To su stvari koje se ne menjaju i ne smeju da se menjaju. To je svetinja.

Ali sve što se pojavilo posle — hiljade pitanja koja ljudi danas postavljaju Crkvi: šta mislimo o ovome, šta o onome, da li se ovo sme, da li se ono može — sve su to zapravo pitanja kulture, sociologije, vremena u kojem živimo.

To nisu temelji Carstva.

I Crkva može da se bavi tim stvarima, naravno — ali ne po cenu da izgubi fokus sa onoga što je Hrist jasno rekao da je najvažnije.

A On je bio vrlo jednostavan:
Voli Gospoda, Boga svoga, celim svojim bićem i voli bližnjega svoga kao samoga sebe.

To je srce Carstva.

Sve ostalo je sekundarno, i lepo bi bilo da se toga setimo u vreme Adventa — kad gledamo ka Vitlejemu, ka Onome koji ne dolazi da nas zarobi, već da nas oslobodi.

Neko će sad pomisliti: „Pa dobro, znači li to da Crkva treba da ćuti i da ne vodi ljude? Znači li to da treba da živimo anarhično, bez ikakvih učenja i bez granica?“

Naravno da ne.

Crkva treba da govori, i da vodi, i da oblikuje savest. Ali ona to treba da radi kao živi organizam — kao telo koje diše, oseća, sluša, razume, voli. Ne kao mehanizam koji te „šteluje“.

Crkva treba da se bavi čovekovim izazovima — porodičnim, moralnim, egzistencijalnim — ali uvek sa pogledom okrenutim ka Bogu, a ne ka ljudskim očekivanjima.

Jer ako počnemo da ugađamo ljudima, izgubićemo ono što nas čini svetima.

U anglikanskoj tradiciji koju toliko volim, i koju želim približiti ljudima u Srbiji, postoji jedna misao koja mi pada na pamet. Poznati anglikanski teolog, J. C. Ryle, episkop iz 19. veka, rekao je (parafraziram): „Crkva koja te vodi ka Hristu služi svojoj svrsi. Crkva koja te vodi samo ka pravilima — promašuje svoje poslanje.“

E to je to. To je srž.

Kad shvatiš da je Crkva tu, da te pre svega vodi ka Hristu, onda se oslobađaš straha da će nekakva ljudska institucija preuzeti teret tvog spasenja.

Spasenje je Božije delo u tebi, a Crkva je prostor gde se to delo čuje, vidi i oseti.

I zato vas ohrabrujem, dragi moji prijatelji: opstanak Crkve ne zavisi od naših definicija, kako ćemo nešto izglasati, koje smernice ćemo dati vernicima ili koje ćemo propise uspostaviti.

Opstanak Crkve zavisi isključivo od Boga. Od Njegove milosti.

On je Glava. On je temelj.

On gradi, On održava, On vaspostavlja.

A mi?
Mi smo pozvani da volimo.

Jednostavno je, ali nije lako. Treba voleti — i Boga i ljude — čak i kad je teško, čak i kad ne razumemo sve, čak i kad bismo najradije napisali novi pravilnik i završili posao.

Ali ljubav ne funkcioniše tako. Ljubav traži prostor, slobodu, pokret, život.

Setih se upravo, reči jednog mog profesora:
„U životu — sve se može, ništa se ne mora, ali nešto bi trebalo.“

Trebalo bi voleti.
Trebalo bi biti veran Gospodu.
Trebalo bi tražiti Njegovu volju.

Ali ništa se „ne mora“ u smislu prisile, jer vera bez slobode nije vera upravo zbog onoga što je apostol Pavle rekao: „Sve vam je dozvoljeno, ipak nije sve na korist.“

I tu se vraćam na Advent.

Na vreme iščekivanja.
Na vreme tihe radosti.
Na vreme kada te Crkva ne pritiska, već te poziva.

Period, kada Crkva ne usmerava propisima, nego te uči da podigneš pogled ka zvezdi nad Vitlejemom.

Kada te podseća da Hristos dolazi kao dete — nežno, tiho, nenametljivo — i da te ne osvaja silom, već ljubavlju.

To je Crkva kakvu želim da ljudi upoznaju.

To je anglikanska tradicija koja me je osvojila: duboko ukorenjena, a opet široka u srcu.

Vernost Hristu, bez straha od slobode.

Red koji ne guši život, nego ga oblikuje.

Liturgija koja te uvodi u Carstvo, ali ti ne oduzima prostor da budeš čovek, biće koje raste, pita, traga, voli.

Zato i pišem sve ovo: da podsetim sebe, tebe, i svakoga ko želi da čuje — da je Crkva mnogo lepša nego što smo je ponekad doživeli.

Da je Advent mnogo dublji nego što kalendar može da pokaže.

Da je vera mnogo slobodnija nego što smo se nekad usudili da poverujemo.

I možda, baš u toj slobodi — u toj ljubavi koja ne prisiljava, u toj milosti koja ne robuje pravilima — možda baš tu možemo da otkrijemo zašto se Bog i rodio kao dete.

Jer dete te može osvojiti samo jednim načinom: nežnošću.

A Hristos je i danas takav.
Tiho dolazi.
Slobodno poziva.
I raduje se svakom srcu koje Ga želi.

Vaš u Gospodu,

Slobodan