Decembar je. Kraj godine. Onaj period kada svi nekako ubrzamo korak, pravimo spiskove, završavamo obaveze, pokušavamo da „počistimo“ sve što je ostalo nezavršeno, samo da ne uđemo u novu godinu sa starim teretima. Kao da verujemo da će se sa prvim minutima januara sve magično promeniti, ako samo dovoljno toga „odradimo“ do 31. decembra.
U isto vreme, decembar je i mesec darivanja. Nova godina, praznici, lampice, ukrasi, muzika u tržnim centrima, reklame koje nas podsećaju da ljubav može da se kupi na rate, uz popust.
Za neke je u decembru i Božić. Za druge u januaru. A kod nas u Srbiji, znamo, slavimo ga „dva puta“. Ali, ako ćemo iskreno, datum je najmanje bitan. Mnogo je važnije ono što Božić uopšte predstavlja ili ono što je prestao da predstavlja.
Sećam se svog detinjstva. I verujem da će se mnogi koji ovo čitaju prepoznati. Ako niste odrasli u porodici koja je zaista živela svoju veru, ceo ovaj period – od početka decembra pa duboko u januar – prođe u znaku Nove godine.
Paketići, vatrometi, planiranje dočeka, ko će gde, s kim, šta će se jesti i piti, ko će imati „bolju“ proslavu.
A priča o suštini Božića… ona se nekako elegantno preskoči.
Jer, realno, to „nije za normalnog čoveka“. To je, navodno, za one „previše religiozne“, za fanatike koji smaraju pričom o Hristu, o ljubavi, o poniznosti, o žrtvi. Dosadne teme. Teške. Neprijatne. Mnogo je lakše pričati o tome ko će dobiti veći paketić, ili kako da se novogodišnja noć organizuje da sve izgleda „kako treba“. Da ima što više ića i pića, muzike, veselja.
Forma je svakako važnija.
Ili smo se bar tako navikli.
I ne želim da budem pogrešno shvaćen. Ne osporavam radost darivanja. Lepo je videti decu kako se raduju. Lepo je videti ljude koji pomažu drugima.
U našoj opštini, kao i u mnogim drugim mestima, vidim organizacije, udruženja, firme koje se u ovim danima trude da obraduju one koji žive u teškim uslovima. I to zaista zaslužuje pohvalu.
Svaki gest dobrote je vredan.
Ali dok sedim i posmatram sve to, ne mogu da se otmem jednom osećaju, nečemu što me tišti. Nekoj praznini.
Pitanju koje stalno izranja: da li je to dovoljno?
Da li o deci koja su materijalno ugrožena treba da brinemo samo jednom godišnje? I to kroz paketić koji traje nekoliko minuta, eventualno par dana?
Da li treba da se setimo ljudi koji žive na ivici društva samo u decembru, kako bismo „odradili“ svoju dobru stvar i oprali savest do sledeće godine?
Da li je u redu da se nacionalna manjina koja trpi tokom cele godine vidi samo tada, kao projekat, kao statistika, kao povod za još jednu humanitarnu akciju?
I još važnije: da li je to ono na šta nas Božić uopšte poziva?
Ako ćemo iskreno, mnogo je lakše dati jednom godišnje nego nositi brigu tokom cele godine. Mnogo je lakše podeliti paketiće nego se zapitati šta toj deci stvarno treba u martu, u junu, u oktobru.
Mnogo je lakše organizovati akciju nego izgraditi odnos.
A Božić, ako se njime zaista pozabavimo iskreno, govori upravo o odnosu.
O Bogu koji ulazi u ljudsku svakodnevicu, ne na jedan dan, nego zauvek.
I tu dolazimo do možda najneugodnijeg pitanja: da li možemo da slavimo Božić, a da ne progovorimo ni jednom o samom Bogu?
Da li možemo da slavimo rođenje Hristovo, a da se stidimo da pomenemo Njegovo ime?
Da li možemo da pričamo o ljubavi, a da izbacimo Onoga koji je Ljubav i koji nam je tu savršenu ljubav pokazao do kraja?
Možemo. I izgleda da to veoma uspešno radimo.
Imamo programe, manifestacije, objave, pamflete, lepe rečenice o „toplini praznika“.
Ali poziv na veru?
Na hod u poniznosti?
Na svakodnevnu ljubav prema bližnjem?
To nekako ostaje rezervisano za par sati crkvenog programa. Ili za par dana u godini.
Kao da je Evanđelje sezonska stvar.
A Bogomladenac se nije rodio sezonski.
Rodio se da nam pokaže kakvi bi trebalo da budemo jedni prema drugima stalno. Ne samo kada je zgodno. Ne samo kada je društveno prihvatljivo. Ne samo kada se to od nas očekuje. Nego onda kada niko ne gleda. Kada nema aplauza. Kada nema objave na društvenim mrežama.
Zato se stalno vraćam sebi i pitam se: da li ja zaista volim ljude, ili samo volim osećaj da sam „uradio nešto dobro“?
Da li sam spreman da dozvolim da me Evanđelje uznemiri, da mi poremeti komfor, da mi pokvari planove? Ili mi je draže da ga svedem na dekoraciju?
Iskreno, nemam gotove odgovore na sva ova pitanja.
I ne pišem ovo zato što mislim da sam bolji od drugih.
Naprotiv.
Pišem jer se i sam borim sa istim stvarima.
Ali se nadam da će vas ove misli makar malo naterati da zastanete. Da preispitate svoje motive za božićno darivanje. Za svoju brigu o drugima.
Za svoj odnos prema Bogu.
Ako vas malo iznerviram, još bolje. Nekad je zdravo biti iznerviran. Možda se tada zapitamo: „Čekaj… možda ovaj Slobo ipak ima poentu. Možda ne volimo ljude onoliko koliko volimo da ispunimo očekivanja.“
Ne očekujem da se neko zbog ovog teksta promeni preko noći. Ne očekujem da svi postanemo Majka Tereza. To nije ni realno, ni iskreno.
Ali bih voleo da makar malo zastanemo.
Da se zapitamo zašto uopšte slavimo Božić.
Zašto imamo ovaj period u godini koji je toliko komercijalizovan da smo skoro zaboravili njegov smisao.
Jer, ako iz Božića izbacimo Boga, ostaje samo prazna forma.
A forma, koliko god bila sjajna i lepo upakovana, nikada neće moći da ispuni srce.
A za one koje zanima odgovor na ovo pitanje. Za one koji žele da čuju, da razgovaraju, da se podsete. Ako ste iz Bečeja, uskoro organizujemo jedno kratko, skromno okupljanje u jednoj maloj crkvi.
Zajedno sa našim prijateljima iz Reformatske crkve pokušaćemo da se vratimo osnovama. Da se podsetimo zbog čega slavimo Božić i koja je suština naše vere.
Ako vas zanima kada i gde, bićete uskoro obavešteni.
Do tada, možda je dovoljno da sebi postavimo samo jedno pitanje:
da li želimo Božić koji lepo izgleda ili Božić koji nas menja?
Vaš u Gospodu,
Slobodan