1. Uvod: Apostolska sukcesija – pojam i značaj

Apostolska sukcesija (lat. successio apostolica) označava neprekinuti niz rukopoloženja (hirotonija) od apostola Hristovih do današnjih episkopa.
U teološkom smislu, ona podrazumeva da je Crkva sačuvala:

  • kontinuitet u službi (episkopatu),
  • kontinuitet u veri (pravoverje),
  • i kontinuitet u zajedništvu (sakramentalni život Crkve).

Za Pravoslavnu i Katoličku crkvu, ovo je bitan uslov istinitosti Crkve i valjanosti sakramenata.

2. Anglikanski pogled na apostolsku sukcesiju

2.1. Istorijski razvoj

Anglikanska crkva od vremena reformacije (XVI vek) nije odbacila episkopat, već ga je sačuvala kao deo crkvenog poretka.
Henrik VIII i Tomas Krenmer su se smatrali naslednicima apostolske službe kroz kontinuitet engleskog episkopata, koji nije bio prekinut u činu rukopoloženja, iako se Engleska crkva odvojila od Rima 1534.

Zbog toga Anglikanska crkva tvrdi da ima istorijski i sakramentalni kontinuitet sa starom Crkvom.

2.2. Teološki stav

Zvanično, u anglikanskoj doktrini (posebno kroz Thirty-Nine Articles of Religion, čl. 23 i 36) episkopat se vidi kao:

  • apostolska služba Crkve,
  • ali ne uvek kao apsolutno neophodan uslov za postojanje prave Crkve.

Drugim rečima, apostolska sukcesija se poštuje, ali nije dogmatizovana.
Anglikanski teolozi razlikuju:

  • „istorijsku sukcesiju“ – niz rukopoloženja,
  • „sukcesiju u veri i misiji“ – vernost evanđelju i kontinuitet hrišćanskog svedočanstva.

Mnogi anglikanci smatraju da su i crkve koje nemaju episkopat (npr. luterani ili metodisti) ipak deo „apostolske Crkve“, ako ispovedaju apostolsku veru.

2.3. Praksa i razlike unutar anglikanizma

Anglikansko zajedništvo (Anglican Communion) ima širok spektar tumačenja:

  • Anglo-katolici (High Church) naglašavaju sakramentalnu i istorijsku sukcesiju kao u Pravoslavlju i Katolicizmu.
  • Evangelikalni anglikanci (Low Church) vide sukcesiju više duhovno i simbolično – kao vernost učenju apostola, a ne nužno niz fizičkih rukopoloženja.

Zvanično, Anglikanska zajednica priznaje da poseduje validnu apostolsku sukcesiju, ali i da ne poriče hrišćanski identitet crkava bez episkopata.

3. Stav Pravoslavne crkve prema anglikanskoj sukcesiji

3.1. Istorijski dijalog

Od kraja XIX veka do sredine XX veka, Pravoslavna crkva je vodila više dijaloga sa Anglikanskom crkvom o priznavanju apostolske sukcesije.
Najvažniji momenti:

  • Konstantinopoljska patrijaršija (1922):
    izjavila da „Anglikanska crkva ne odstupa u temeljnim pitanjima vere i da poseduje episkopat koji potiče iz apostolskog porekla“.
    Dakle, Anglikanski episkopat je tada priznat kao kanonski validan.
  • Slične izjave dali su i:
    • Jerusalimska patrijaršija (1923),
    • Kiparska (1923),
    • Aleksandrijska (1930),
    • Rumunska i Jermenska crkva takođe su izrazile pozitivan stav.

Ovo je predstavljalo visok stepen teološkog priznanja između dve tradicije.

3.2. Kasniji razvoj i rezervisanost

Međutim, u drugoj polovini XX veka, situacija se promenila.
Zbog uvođenja hirotonije žena (1970–1980), kao i liberalnih stavova o moralnim pitanjima u nekim anglikanskim provincijama, Pravoslavna crkva je preispitala svoj stav.

Danas, zvanični stav većine pravoslavnih crkava glasi:

„Anglikanska sukcesija je istorijski kontinuitet, ali njen teološki i sakramentalni integritet je doveden u pitanje zbog kasnijih reformi.“

Dakle, formalno priznanje više ne postoji, ali se ne negira mogućnost dijaloga.

4. Teološko upoređenje

Aspekt Anglikanska Crkva Pravoslavna Crkva
Priroda sukcesije Sakramentalna i duhovna; istorijski kontinuitet episkopata Neprekinuti niz rukopoloženja i kontinuitet vere i zajedništva
Neophodnost za Crkvu Poželjna, ali ne apsolutno nužna Apsolutno nužna za istinitu Crkvu
Odnos prema drugim crkvama Mogu imati „apostolsku veru“ i bez sukcesije Crkve bez sukcesije nemaju potpunu crkvenost
Pravoslavni stav prema Anglikancima Delimično priznanje do 1930-ih, kasnije rezervisanost Uslovno priznanje; trenutno nepriznata zbog hirotonije žena i liberalnih reformi

5. Zaključak

Akademski gledano, Anglikanska crkva priznaje i čuva apostolsku sukcesiju, ali u širem i fleksibilnijem smislu nego Pravoslavna.
Za anglikance, ona je znak kontinuiteta i jedinstva, ali ne dogmatski uslov postojanja Crkve.

Pravoslavna Crkva je, sa druge strane, apostolsku sukcesiju razumela sakramentalno i ontološki — kao neprekinuti tok blagodati Svetog Duha kroz episkopat.

Taj teološki nesklad ostaje jedna od glavnih tačaka razlike, ali i temelj dijaloga između dve tradicije.