Propoved na Luku 17,7–10

Draga braćo i sestre,

Živimo u svetu u kojem se gotovo sve meri. Meri se koliko radimo, koliko zarađujemo, koliko postižemo i koliko vredimo u očima drugih. Često i sami počinjemo da verujemo da naša vrednost zavisi od onoga što smo uspeli da uradimo.

A onda taj način razmišljanja neprimetno unosimo i u svoj odnos sa Bogom.

Molimo se, činimo dobra dela, dolazimo u crkvu, pomažemo drugima. I negde duboko u sebi možda očekujemo da Bog sve to primeti, zabeleži i jednog dana nagradi.

Zato nas današnje Isusove reči mogu iznenaditi, pa čak i uznemiriti:

„Tako i vi, kad izvršite sve što vam je zapoveđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge; učinili smo što smo bili dužni učiniti.“

Na prvi pogled, ove reči zvuče strogo. Kao da Isus govori da naš trud nema vrednosti, da naše služenje ne zaslužuje priznanje i da čovek pred Bogom treba da bude beznačajan.

Ali da li je to zaista ono što Isus želi da nam kaže?

Verujem da se iza ovih neobičnih reči krije jedna duboka i oslobađajuća istina.

Naš odnos sa Bogom nije trgovina.

Bog nije poslodavac kojem moramo dokazati svoju korisnost da bismo zaslužili ljubav. Bog nije računovođa koji sabira naša dobra dela i oduzima naše greške.

Božja ljubav nije plata za dobro obavljen posao.

Ona je dar.

I upravo zato ne moramo čitav život provesti pokušavajući da je zaradimo.

1. Bog nas ne voli zbog naše korisnosti

Zamislimo čoveka koji čitavog života pomaže drugima. Brine o porodici, radi pošteno, učestvuje u životu zajednice. A onda dođu godine, bolest ili nemoć. Više ne može da radi ono što je nekada radio.

Da li je zbog toga manje vredan?

Da li ga Bog sada manje voli?

Naravno da ne.

Čovekova vrednost nikada nije bila u njegovoj korisnosti. Ona je u tome što je čovek, što postoji, što je voljen i što u sebi nosi Božji lik.

Zato Isusove reči o „nepotrebnim slugama“ ne smemo pretvoriti u poruku da su ljudi bezvredni.

Isus ne želi da nam oduzme dostojanstvo.

On želi da nas oslobodi potrebe da neprestano dokazujemo da smo dostojni ljubavi.

Postoji velika razlika između rečenica: „Ja ništa ne vredim“ i „Ne moram ništa da zaslužim da bih bio voljen“.

Prva čoveka ponižava.

Druga ga oslobađa.

A Jevanđelje je, u svojoj najdubljoj poruci, vest o oslobođenju.

2. Dobrota koja ne traži nagradu

Isus nas danas poziva da razmislimo zašto činimo dobro.

Da li pomažemo zato što očekujemo zahvalnost?

Da li opraštamo zato što želimo da nas drugi smatraju velikodušnima?

Da li služimo Bogu zato što se nadamo da će nam zauzvrat obezbediti život bez teškoća?

To su pitanja koja ne treba da probude krivicu, nego iskrenost.

Svi mi želimo da budemo primećeni. Svi želimo da neko kaže: „Hvala ti. Video sam šta si učinio.“

I u tome nema ničeg pogrešnog.

Ali Isus nas poziva korak dalje.

Poziva nas da otkrijemo dobrotu koja ne zavisi od aplauza.

Zamislite majku koja noću ustaje da uteši dete. Ili čoveka koji posećuje usamljenog suseda. Ili nekoga ko staje u odbranu osobe koju svi drugi odbacuju.

Takva dela ne moraju biti velika u očima sveta.

Ali u njima se događa nešto sveto.

Jer svaki put kada činimo dobro ne pitajući šta ćemo dobiti zauzvrat, pokazujemo da ljubav može biti jača od računice.

A tamo gde prestaje računica, počinje sloboda.

3. Služenje nije opravdanje za nepravdu

Ipak, postoji nešto što moramo jasno reći.

Isus u ovoj priči koristi sliku gospodara i sluge, sliku koju su njegovi slušaoci dobro poznavali. Ali to ne znači da svaki odnos gospodarenja i potčinjenosti predstavlja Božju volju.

Kroz istoriju su se religiozne reči ponekad koristile da se od ljudi zahteva poslušnost, čak i kada su bili ponižavani i iskorišćavani.

Zato je važno da zapamtimo celinu Isusovog života.

To je isti Isus koji se približavao odbačenima.

Isti Isus koji je vraćao dostojanstvo onima kojima ga je društvo oduzelo.

Isti Isus koji je svojim učenicima oprao noge.

On nije samo govorio o služenju.

On je služio.

Zato hrišćansko služenje ne znači pristati na poniženje, ćutati pred nepravdom ili dopustiti da neko zloupotrebljava našu dobrotu.

Služenje iz ljubavi i prisilno potčinjavanje nisu isto.

Kada služimo iz ljubavi, mi slobodno darujemo sebe.

Kada nekoga prisiljavamo da služi, oduzimamo mu slobodu.

A Isus nas poziva na ljubav koja oslobađa, ne na odnose koji porobljavaju.

Ako se naša vera izražava kroz služenje, onda se ono mora videti i u spremnosti da zaštitimo dostojanstvo drugih, naročito onih čiji se rad podrazumeva, čiji se glas ne čuje i čija se žrtva lako zaboravlja.

4. Vera nije takmičenje u zaslugama

Zanimljivo je da neposredno pre ovog odlomka učenici mole Isusa: „Umnoži nam veru.“

Oni žele više vere.

Možda zamišljaju da će sa više vere postati uspešniji, snažniji ili važniji u Božjim očima.

Ali Isus ih usmerava na nešto drugačije.

Vera nije duhovno takmičenje.

Nije pitanje ko se više molio, ko je više žrtvovao, ko je strože živeo ili ko je prikupio više zasluga.

Vera je poverenje koje menja način na koji živimo.

Ona se pokazuje kada opraštamo iako je teško.

Kada pružimo ruku nekome koga drugi izbegavaju.

Kada priznamo sopstvenu grešku.

Kada odbijemo da uzvratimo mržnjom.

Kada učinimo ono što je pravedno, čak i onda kada nas to nešto košta.

Takva vera možda neće privući pažnju sveta.

Ali ona postepeno preobražava naše odnose.

I možda je upravo to čudo vere: ne da nam svet konačno prizna koliko smo veliki, nego da postanemo sposobni da volimo i onda kada nas niko ne hvali.

5. Ne moramo zaslužiti ono što nam je već darovano

Braćo i sestre,

Koliko se samo ljudi umori pokušavajući da budu dovoljno dobri!

Dovoljno dobri roditelji.

Dovoljno dobri supružnici.

Dovoljno dobri vernici.

Dovoljno dobri ljudi.

I koliko puta, uprkos svemu, ostaje osećaj: „Nisam učinio dovoljno.“

U takav svet Isus donosi drugačiju vest.

Ne moraš zaslužiti svoje mesto pred Bogom.

Ne moraš kupiti Božju naklonost svojim dobrim delima.

Ne moraš biti savršen da bi bio voljen.

To ne znači da naši postupci nisu važni.

Naprotiv.

Upravo zato što smo voljeni, možemo učiti da volimo druge.

Upravo zato što primamo milost, možemo je pokazivati.

Upravo zato što naše dostojanstvo nije na prodaju, možemo se zauzimati za dostojanstvo svakog čoveka.

Ne činimo dobro da bi nas Bog zavoleo. Činimo dobro zato što nas Božja ljubav već poziva da živimo drugačije.

I to menja sve.

Više ne služimo iz straha da ćemo biti odbačeni.

Više ne činimo dobro samo zbog obećane nagrade.

Više ne moramo da poredimo svoju veru sa verom drugih.

Možemo jednostavno živeti ljubav.

Zaključak: Ljubav koja ne vodi evidenciju

Kada Isus kaže: „Učinili smo što smo bili dužni učiniti“, možda nas poziva da prestanemo da svaki čin ljubavi pretvaramo u potraživanje.

Da prestanemo da pitamo: „Šta mi Bog duguje?“

I da počnemo da pitamo: „Kako danas mogu da učinim svet malo pravednijim, nežnijim i ljudskijim?“

Možda će to biti razgovor sa nekim ko dugo nije imao kome da ispriča svoju bol.

Možda pomirenje sa osobom od koje smo se udaljili.

Možda hrabrost da stanemo uz nekoga ko trpi nepravdu.

Možda jednostavno spremnost da primetimo čoveka pored sebe.

Ne moramo učiniti nešto veličanstveno.

Ne moramo promeniti čitav svet u jednom danu.

Dovoljno je da tamo gde živimo ne dopustimo da ravnodušnost bude poslednja reč.

I na kraju, kada pogledamo svoj život, neka naša najveća radost ne bude u tome koliko smo priznanja dobili ili koliko smo zasluga stekli.

Neka bude u tome što smo nekome olakšali teret, nekome vratili nadu, nekoga prihvatili i nekome pokazali da nije sam.

Jer pred Bogom ne stojimo kao zaposleni koji čekaju isplatu.

Stojimo kao ljudi koji su primili dar života i pozvani su da taj dar dele.

A ljubav koja se slobodno daje ne umanjuje se davanjem.

Ona raste.

Neka nam zato Bog podari veru koja ne traži povlastice, poniznost koja ne ponižava i ljubav koja ne računa zasluge.

Da služimo jedni drugima ne zato što manje vredimo, nego zato što je svaki čovek vredan ljubavi.

Amin.