U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.

Današnje Jevanđelje počinje pitanjem vlasti.

Isus ulazi u hram, a prvosveštenici i starešine naroda pitaju ga: „Kakvom vlašću to činiš? I ko ti je dao tu vlast?“

Naizgled, to je bogoslovsko pitanje. Ali iza njega se krije nešto dublje: strah onih koji su navikli da određuju ko sme da govori, ko pripada, ko je dostojan i čiji glas treba slušati.

Isus im ne daje jednostavan odgovor. Umesto toga, postavlja pitanje o Jovanu Krstitelju. I time otkriva njihov stvarni problem. Oni ne traže istinu. Oni računaju šta im se isplati da kažu.

A to je jedno od najvećih iskušenja religije.

Moguće je toliko čuvati svoj položaj, ugled, instituciju, tradiciju ili sopstvenu sliku o Bogu da više nismo sposobni da prepoznamo Boga kada stane pred nas.

Zato Isus priča priču o dvojici sinova.

Otac kaže prvome: „Sine, idi danas radi u vinogradu.“

On odgovara: „Neću.“

Ali kasnije se predomisli i ode.

Drugi kaže: „Hoću, gospodaru.“

Ali ne ode.

Isus onda postavlja pitanje koje probija kroz svu religioznu retoriku:

„Koji od ove dvojice izvrši volju očevu?“

Ne: Ko je lepše govorio?

Ne: Ko je zvučao pobožnije?

Ne: Ko je znao ispravne reči?

Nego: Ko je otišao u vinograd?

To je pitanje i za nas.

Jer vera nije samo ono što ispovedamo usnama. Vera je ono što postajemo. Vera se pokazuje u načinu na koji se odnosimo prema ljudima, naročito prema onima koje je lako prezreti, odbaciti ili proglasiti nedostojnima.

I onda dolazi jedna od najpotresnijih Hristovih rečenica:

„Carinici i bludnice idu pre vas u Carstvo Božije.“

Zamislite kako je to zvučalo onima koji su sebe smatrali čuvarima morala i vere.

Isus ne kaže da nepravda nije važna. Ne kaže da naši izbori nemaju posledice. On govori nešto mnogo radikalnije:

ničija prošlost nije jača od Božije blagodati.

Ljudi koje je društvo već otpisalo mogu čuti Božiji poziv.

Ljudi koje smo sveli na njihove greške mogu se promeniti.

A oni koji su uvereni da su već na Božijoj strani mogu postati toliko sigurni u sebe da više ne čuju Boga.

To je upozorenje Crkvi u svakom vremenu.

Najopasnija duhovna rečenica možda nije: „Ne verujem.“

Možda je opasnija rečenica:

„Ja već znam.“

Ja već znam koga Bog prihvata.

Ja već znam koga Bog odbacuje.

Ja već znam ko je čist, a ko nečist.

Ja već znam ko zaslužuje mesto za stolom.

A Jevanđelje nam iznova ruši tu sigurnost.

Jer za Isusovim stolom neprestano se pojavljuju ljudi koje drugi nisu očekivali.

Carinik.

Grešnica.

Samarjanin.

Bolesnik.

Siromah.

Stranac.

Onaj čiji život nije uredno stao u naše kategorije.

I Hristos nam govori: Pogledaj ponovo.

Možda je čovek koga si osudio već krenuo prema Bogu.

A možda ti, koji govoriš sve ispravne reči, još uvek stojiš ispred vinograda.

Zato pokajanje u ovom Jevanđelju nije poniženje čoveka. Pokajanje je mogućnost promene.

Prvi sin je rekao: „Neću.“

Ali to nije bio kraj njegove priče.

Predomislio se.

I otišao.

To je Jevanđelje.

Tvoje jučerašnje „ne“ ne mora biti tvoja poslednja reč.

Nijedan čovek nije zarobljen zauvek u onome što je bio.

Možemo se okrenuti.

Možemo naučiti.

Možemo popraviti ono što smo povredili.

Možemo prestati da branimo sopstvenu pravednost i početi da tražimo Božiju pravdu.

Možemo ponovo krenuti u vinograd.

I možda je upravo tu najsnažnija poruka današnjeg Jevanđelja:

Bogu nisu potrebni ljudi koji savršeno govore „da“.
Bogu su potrebni ljudi koji će ustati i otići tamo gde su potrebni ljubav, pravda, milosrđe i pomirenje.

Crkva zato ne sme biti mesto na kojem dokazujemo da smo bolji od drugih.

Ona treba da bude mesto gde svi iznova učimo da sledimo Hrista.

Ne pitajući najpre: „Ko je dostojan da bude sa nama?“

Nego:

„Gde je Hristos već na delu — i imamo li hrabrosti da mu se pridružimo?“

Na kraju života Bog nas možda neće pitati koliko smo puta rekli: „Gospode, Gospode.“

Možda će pitanje biti mnogo jednostavnije:

Kada si video gladnoga — šta si učinio?

Kada si video usamljenoga — šta si učinio?

Kada je neko bio ponižen — gde si stajao?

Kada je pred tobom bio čovek koga su svi drugi otpisali — jesi li u njemu još uvek mogao da vidiš Božije dete?

Zato, braćo i sestre, ne zadovoljimo se ispravnim rečima.

Uđimo u vinograd.

Tamo gde je čovek ranjen — donesimo isceljenje.

Tamo gde postoji nepravda — tražimo pravdu.

Tamo gde postoji isključivanje — otvorimo vrata.

Tamo gde postoji mržnja — izaberimo ljubav.

I tamo gde smo mi sami pogrešili — imajmo smelosti da se predomislimo i krenemo drugim putem.

Jer Carstvo Božije pripada ne onima koji su naučili da izgledaju besprekorno, nego onima koji su dozvolili Bogu da im promeni srce.

Možda si juče rekao „ne“.
Danas još uvek možeš reći „da“ — svojim životom.

Amin.