Čovek bi pomislio da je put do Boga nešto što donosi mir, skromnost i razumevanje. Međutim, kada pogleda svet oko sebe, često izgleda kao da je duhovnost postala takmičenje u tome ko će glasnije dokazati da baš on poseduje apsolutnu istinu. Svaka crkva, zajednica ili duhovni pokret govori da upravo ona čuva „pravi put“, dok se ostali uglavnom posmatraju kao zalutali, pogrešni ili nedovoljno „probuđeni“. Ironično je što ljudi koji govore o ljubavi prema bližnjem ponekad pokazuju najmanje razumevanja prema onima koji misle drugačije.

Još je zanimljivije što gotovo svaka velika religijska zajednica ima svoje podele, frakcije i unutrašnje sukobe. Dakle, nije dovoljno što postoje različite crkve — već se i unutar jedne iste vere ljudi dele na „prave“, „čistije“, „izvornije“ i „ispravnije“. Čovek sa strane ponekad ima osećaj kao da prisustvuje beskrajnoj porodičnoj svađi u kojoj svi tvrde da baš oni jedini znaju šta je Bog mislio. Kada bi se sudilo po količini međusobnih osuda, neko bi mogao pomisliti da je najveći greh na svetu imati drugačije mišljenje.

Psihološki gledano, potreba da čovek bude „u pravu“ često je jača od potrebe da razume drugoga. Ljudi se plaše nesigurnosti, pa im pripadanje određenoj grupi daje osećaj sigurnosti i identiteta. Kada neko dovede u pitanje njihova verovanja, oni to ne doživljavaju samo kao drugačije mišljenje, već kao lični napad. Zato mnogi ne pokušavaju da razgovaraju kako bi razumeli, već kako bi pobedili. Nije cilj pronaći istinu — cilj je dokazati da je „naša strana“ u pravu.

I tu nastaje paradoks. Oni koji najviše govore o slobodi duha često ne mogu da prihvate da neke ljude njihova argumentacija jednostavno ne zanima. Ne žele svi da budu deo neke zajednice, pokreta ili ideološkog tabora. Neki ljudi samo žele miran život, bez beskrajnih rasprava o tome ko je „spasen“, ko „greši“ i ko ima ekskluzivno pravo na Boga. Ali upravo to mnogima teško pada. Kao da ne mogu da podnesu činjenicu da neko može mirno reći: „Poštujem vaše pravo da verujete, ali ne želim da budem deo toga.“

Sarkastično zvuči, ali pojedini „duhovni ratnici“ ponašaju se kao prodavci interneta koji ne prihvataju „ne“ kao odgovor. Što više odbijaš, oni su uporniji. Ako se ne slažeš — „zaslepljen si“. Ako ne želiš da raspravljaš — „bežiš od istine“. Ako kažeš da te ne zanima — „ego ti ne dozvoljava da vidiš“. I tako razgovor prestaje da bude dijalog, a postaje monolog osobe koja očajnički želi potvrdu sopstvene ispravnosti.

A možda je najveći problem to što su mnogi zaboravili suštinu vere. Vera nije takmičenje u znanju citata, niti dokazivanje moralne nadmoći. Čovek može znati napamet čitavo Jevanđelje, a da ipak nema ni trunku ljubavi prema ljudima. U Prva poslanica Korinćanima stoji: „Ako jezike čovečije i anđeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zveči.“ (1. Korinćanima 13:1). Koliko je samo danas glasnih zvona koja mnogo govore, a malo vole.

Istinska duhovnost nikada ne prisiljava. Ona ne vređa, ne ponižava i ne deli ljude na vredne i bezvredne. Čovek koji zaista nosi mir u sebi nema potrebu da svakoga preobraća niti da svakome dokazuje svoju istinu. On zna da se vera ne može nametnuti argumentima, jer ono što je nametnuto silom ega retko kada dotakne srce.

Možda baš zato najdublju poruku nalazimo u rečima iz Jevanđelje po Jovanu: „Po ovome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubavi među sobom.“ (Jovan 13:35). Ne kaže se: po tome koliko ste glasni, koliko rasprava dobijete ili koliko ljudi ubedite da ste u pravu. Jedino pravo merilo vere jeste ljubav.

Na kraju, možda pitanje nije „Ko je u pravu?“, već „Ko je ostao čovek?“ Jer čovek koji u ime Boga izgubi poštovanje prema drugom čoveku možda je izgubio upravo ono najvažnije što je pokušavao da pronađe.