Duga je postojala mnogo pre modernih političkih i identitetskih pokreta. U religijskom smislu, ona je u judeo-hrišćanskoj tradiciji simbol saveza između Boga i Noja nakon potopa. U umetnosti predstavlja lepotu, raznolikost i harmoniju boja. U psihologiji i filozofiji često simbolizuje pluralizam, nadu i mogućnost da različitosti mogu postojati zajedno bez međusobnog uništavanja.
Zato nije tačno da svaka upotreba duginih boja automatski znači „pro-LGBTQ“. To bi bilo isto kao kada bi neko tvrdio da je svaka upotreba crvene boje automatski komunizam ili da svaka osoba koja nosi crno odmah propagira egzistencijalizam i sluša depresivni džez iz 1957. godine.
Problem nastaje kada ljudi počnu da određeni simbol posmatraju isključivo kroz jednu savremenu asocijaciju. Psihološki gledano, ljudski mozak voli pojednostavljivanje. To se zove kognitivna heuristika — tendencija da brzo povezujemo simbole sa najpoznatijim značenjem koje smo naučili iz medija, društvenih mreža ili političkih rasprava. Ako neko stalno sluša da je duga isključivo LGBT simbol, njegov mozak počinje automatski da reaguje kao alarm:
„Aha! Duga! Znači agenda!“
I onda dolazimo do komične situacije gde čovek više ne može mirno ni vremensku prognozu da pogleda posle kiše, a da ne pomisli da ga meteorolog „indoktriniše“.
Naravno, postoje slučajevi gde se dugine boje zaista koriste kao LGBT simbolika, i to nije sporno. Ali nije svaka duga manifest, baš kao što nije svaka golubica politička kampanja za mir u Ujedinjenim nacijama.
Psihologija takođe govori o fenomenu projekcije. Ljudi često intenzivno reaguju na ono što ih unutrašnje opterećuje ili plaši. Kada neko svuda vidi „skrivene poruke“, „zavere“ ili „propagandu“, to ponekad više govori o njegovoj unutrašnjoj napetosti nego o samom simbolu. To ne znači automatski da osoba „potiskuje nešto“, kako se često banalno kaže na internetu, ali može značiti da određena tema kod nje izaziva snažnu emocionalnu reakciju pa onda počinje da je prepoznaje čak i tamo gde objektivno ne postoji.
U društvenom smislu, problem etiketriranja je veoma ozbiljan. Ako neka crkva, zajednica ili organizacija koristi dugu kao simbol različitosti ljudi, mira ili zajedništva, to ne mora značiti da automatski menja svoju teologiju ili političke stavove. Simboli imaju više slojeva značenja i ne mogu se svesti na samo jednu ideološku interpretaciju.
Ironično je što ljudi koji često govore protiv „etiketiranja“ ponekad prvi zalepe etiketu čim vide nekoliko boja zajedno. Kao da je duga postala optički test za ideološku paniku:
„Crvena? Dobro. Plava? U redu. Žuta? Nema problema. Ali ako su sve zajedno — odmah sazivaj crkveni sabor!“
Zrela i stabilna društva razlikuju simbol od automatske osude. Moguće je imati sopstvene religijske ili moralne stavove, a istovremeno ne živeti u stalnom strahu od boja, simbola ili različitosti među ljudima.
Na kraju krajeva, ako je Bog stvorio spektar boja, bilo bi pomalo čudno da se ljudi posvađaju sa meteorologijom.