Štiti onoga iza sebe, poštuj onoga pored sebe

U ovoj kratkoj misli sadržana je jedna velika životna istina. Današnji čovek često misli da je uspeh u tome da bude ispred drugih, da bude prvi, najjači, najglasniji i najmoćniji. Ali istinska vrednost čoveka ne meri se time koliko je visoko stigao, već koliko je dobra učinio onima oko sebe. Čovek nije stvoren da živi sam za sebe, nego da bude oslonac, zaštita i podrška drugima.

„Štiti onoga iza sebe“ znači biti odgovoran. To su roditelji koji čuvaju svoju decu, učitelj koji vodi učenike, stariji brat koji brine o mlađem, vođa koji ne zloupotrebljava svoju snagu nego je koristi da pomogne slabima. U životu uvek postoji neko ko je slabiji, neiskusniji ili uplašeniji od nas. Pitanje nije da li imamo moć, već kako tu moć koristimo. Istinska veličina čoveka vidi se u tome kako se odnosi prema onima koji zavise od njega.

Mnogi ljudi danas žele da vladaju drugima, ali malo je onih koji su spremni da nose teret odgovornosti. Lako je komandovati, ali je teško žrtvovati se. Lako je misliti samo na sebe, ali je teško stati ispred drugoga kada naiđu nevolje. Zato ova misao poziva na hrabrost i plemenitost. Čovek koji štiti druge postaje više od pojedinca — postaje čovek dostojan poštovanja.

Drugi deo poruke glasi: „Poštuj onoga pored sebe.“ Ovo je možda još teže. Ljudi često prihvataju da pomognu slabijem, ali teško prihvataju ravnopravnog. Zavist, sujeta i takmičenje razaraju prijateljstva, porodice i društva. Kada neko stoji pored nas — kolega, prijatelj, brat, supružnik — treba da ga gledamo kao saradnika, a ne kao protivnika.

Poštovanje znači priznati vrednost drugog čoveka. To znači slušati, razumeti, ne ponižavati i ne uzdizati sebe iznad drugih. Svet bi bio mnogo bolje mesto kada bi ljudi manje pokušavali da budu iznad drugih, a više se trudili da budu uz druge. Jer čovek ne raste kada drugoga gurne nadole, nego kada zajedno sa drugima napreduje.

Ova poruka nas uči i ravnoteži života. Ne treba da budemo tirani prema slabima, niti zavidni prema jednakima. Treba da budemo zaštitnici i prijatelji. Upravo u tome leži temelj svakog zdravog društva — u međusobnom poverenju, poštovanju i solidarnosti.

Istorija pamti velike vojskovođe, vladare i bogate ljude, ali srca ljudi pamte one koji su bili dobri. Pamte se oni koji su čuvali druge, koji nisu izdali prijatelja, koji su stajali uz svoju porodicu i koji nisu gazili preko ljudi da bi došli do cilja. To su istinski veliki ljudi.

Na kraju, ova jednostavna rečenica može postati životno pravilo svakoga od nas: da budemo oslonac onima koji nas trebaju i da poštujemo one koji koračaju zajedno sa nama. Ako bismo tako živeli, bilo bi manje straha, manje mržnje, a više čovečnosti. A čovek bez čovečnosti, ma koliko uspešan bio, ostaje siromašan u onome što je najvažnije — u duši.