Hristos nije ustanovio Crkvu kao puku simboliku, niti je Apostolima dao prazne reči bez stvarne svrhe.
Kada u Jovanu 20 Hristos diše na Apostole i kaže:
„Primite Duha Svetoga. Kojima oprostite grehe, opraštaju im se; kojima zadržite, zadržani su“,
On ne govori u metaforama bez posledica. On poverava odgovornost. Poverava služenje. Poverava duhovnu brigu nad ljudima.
Jer oprost nije samo pravna izjava.
Oprost je isceljenje.
Pomirenje.
Povratak zajednici.
Obnova odnosa sa Bogom i bližnjima.
A kako bi neko mogao rasuditi o ranjenosti ljudske duše ako nikada ne čuje njenu borbu?
Zato ispovest u drevnom hrišćanstvu nije bila poniženje čoveka pred institucijom, već trenutak istine, isceljenja i milosti. Čovek dolazi sa svojim teretom, a Crkva svedoči da Božija milost jeste stvarna, živa i prisutna.
Suština nikada nije bila kontrola nad ljudima.
Suština je uvek bila obnova čoveka.
Kroz čitavo Jevanđelje vidimo da Hristos ne spasava ljude na distanci. On ih susreće lično. Sluša. Dodiruje. Razgovara. Prašta.
I zato Crkva nije pozvana da bude hladna sudnica straha, već prostor milosti, istine i duhovnog ozdravljenja.
Vlast koju Hristos daje Apostolima nije vlast dominacije.
To je vlast služenja.
Vlast ljubavi.
Vlast da se ranjeni čovek ne ostavi sam u svom padu.
Jer Bog nije došao da sakrije čoveka od njegove rane,
nego da ga kroz istinu isceli.
Mir Hristov.