Danas sam se setio jedne rečenica koja me je, kad sam je čuo bacila u razmišljanje i koja mi se vraća iznova, svaki put kada razmišljam o odnosima, o braku, o roditeljstvu, o službi, pa i o svom odnosu sa Bogom.
Vladika Atanasije je jednom, odgovarajući na pitanje „Šta je ljubav?“, rekao nešto što me je iskreno iznenadilo. Nije dao neku uzvišenu, filozofsku definiciju. Nije govorio o žrtvi, osećanjima, hemiji, strasti, romantici. Rekao je kratko: ljubav je pažnja. I nije to izgovorio samo jednom. Tu rečenicu je ponavljao gde god se javila prilika. Ljubav je pažnja.
U prvi mah mi je to zvučalo previše jednostavno. Kao da je suviše obično da bi bilo duboko. A onda sam shvatio, možda je baš zato duboko.
U psihologiji, pažnja se definiše kao ključna kognitivna funkcija koja omogućava svesno usmeravanje i održavanje mentalnog fokusa na određene draži, misli ili aktivnosti, uz istovremeno ignorisanje distrakcija odnosno onoga što nas ometa. Drugim rečima, pažnja znači da nešto ili nekoga izaberemo kao važno i odlučimo da mu posvetimo svoju unutrašnju energiju.
Pažnja je osnova za učenje, pamćenje i komunikaciju. Ona funkcioniše kroz sposobnost da se zadržimo na nečemu, i kroz sposobnost da preusmerimo fokus kada je to potrebno. Ima svoj kapacitet, jer ne možemo sve odjednom. Ima intenzitet, koji određuje koliko smo zaista usredsređeni na to nešto. I naposletku, ima trajnost, odnosno period koji možemo ostati prisutni bez da „odlutamo“.
Bez pažnje nema jasnog doživljaja stvarnosti. Bez pažnje nema duboke obrade informacija. A kada dođe do poremećaja pažnje, čovek gubi sposobnost da usmeri i održi mentalnu aktivnost. U psihopatologiji se to jasno vidi kroz rasejanost, dezorganizovanost i nemogućnost fokusa.
A sada, kada to prenesemo iz teorije u život, slika reči Vladike Atanasija postaje bolno jasna.
Koliko pažnje dajemo supružniku? Ne formalno, ne deklarativno, nego stvarno. Koliko puta klimamo glavom dok smo u stvari u mislima već odlutali negde drugo? Koliko puta smo fizički prisutni, a naš um je odsutan? Koliko puta nas umor, frustracije, obaveze ili unutrašnje borbe sprečavaju da zaista vidimo i doživimo osobu pored sebe?
Zatim, koliko pažnje dajemo svojoj deci? Deca ne traže savršene roditelje. Ne traže briljantne govore. Ne traže filozofske koncepte. Ona traže pažnju. Pogled koji ih vidi. Ruku koja ih dodiruje. Uho koje ih sluša. Deci je pažnja jednaka ljubavi. Ako im ne pridajemo pažnju, nećemo primetiti kada su gladni, kada im je hladno, kada su povređeni, kada su uplašeni. Bez naše pažnje ne bi preživeli. A ne bi se razvili ni emocionalno ni duhovno.
Pažnja je ono što hrani.
Ništa drugačije nije ni u braku. Brak se retko raspada zbog jednog velikog događaja. Mnogo češće se urušava zbog niza sitnih propuštenih trenutaka. Zbog malih nepažnji. Zbog odsustva interesa. Zbog toga što smo prestali da slušamo, da pitamo, da primećujemo. Ljubav se ne gasi naglo, ona se polako troši kada pažnja nestane.
A onda dolazimo do pitanja: kakve to veze ima sa verom u Gospoda Isusa Hristosa?
Po mom dubokom uverenju, ima svake veze.
Troični Bog je usmerio svoju pažnju na čoveka. Na svoju ikonu. Nije stvorio svet i povukao se. Nije nas ostavio da se sami snalazimo. On je obratio pažnju. Video je. Čuo je. Reagovao je. Dao je sve što je bilo potrebno za dobar i kvalitetan život, i telesni i duhovni.
Vrhunac te božanske pažnje jeste otelovljenje. U Hristu vidimo Boga koji ne samo da primećuje čoveka, već mu prilazi, razgovara sa njim, dotiče ga, leči ga. Ako pažljivo čitamo Jevanđelja, videćemo da je Hristos svakom susretu posvećivao punu pažnju. Nije žurio kroz gomile ljudi. Nije ih tretirao kao broj. Slepi prosjak, žena uhvaćena u preljubi, carinik na drvetu, deca koja mu prilaze, farisej koji postavlja pitanje, svaki od njih dobija pažnju.
Za Njega nisu postojali nevažni ljudi.
Sve drugo je moglo da sačeka. Gomila, pritisak, očekivanja, sve to je bilo sekundarno u odnosu na konkretnu osobu pred Njim. To je ljubav u praksi. Ne teorija. Ne ideja. Nego pažnja.
I onda dolazimo do današnjeg jevanđeljskog čitanja, gde Isus odgovara farisejima na pitanje zašto Njegovi učenici ne poste. Kaže da svatovi ne poste dok je mladoženja sa njima. Kada ga ne bude, tada će postiti. Dok je On tu, pažnja učenika je usmerena na Njega. On je centar. On je razlog radosti. Prva Crkva – Njegova nevesta – gleda u Njega, upija od Njega, živi iz tog odnosa.
Post će doći. Disciplina će doći. Ali najpre – odnos. Najpre – pažnja.
Koliko je veliko i oslobađajuće shvatiti da ljubav nije komplikovana. Ne definiše se teškim terminima i intelektualnim konstrukcijama. Ne zahteva spektakularne podvige. Ona počinje prostom, ali zahtevnom stvari pažnjom.
Kome danas dajem svoju pažnju? E tu leži ujedno i odgovor na pitanje koga volim.
Zahvalan sam Gospodu što me iz dana u dan podseća da je Njegova pažnja prema meni stalna. Čak i kada ja odlutam. Čak i kada moja pažnja oslabi. On ne prestaje da vidi, da sluša, da brine. I isto tako me uči da svoju pažnju svesno usmeravam ka Njemu i ka bližnjima.
Jer možda je stvarno tako jednostavno.
Ljubav je pažnja.
Vaš u Gospodu,
Slobodan