Sećam se tog časa engleskog jezika kao da je bio juče. Ja sam ona generacija učenika koja je engleski kao strani jezik dobila tek u 5. razredu.
Ja sam tada bio dete sa snovima većim od svojih godina. Nastavnica nam je rekla da postoji mogućnost da naručimo rečnik engleskog jezika sa ilustracijama, sjajnih boja, bogat, zanimljiv, pun sveta koji tek treba da otkrijemo.
Za mene, bio je to trenutak oduševljenja. Oduvek sam bio onaj dečak koji je želeo da razume sve — uvek sam se pitao: „na čemu nebo stoji?“ ali i o čemu zaista govore junaci u crtaćima ili stranim filmovima — stoga je taj rečnik za mene bio simbol.
Simbol znanja, neistraženog sveta, moje svetle budućnosti. Bio je kao vrata u nešto veće.
Kada sam došao kući, rekao sam mami da želim taj rečnik. Nije se protivila. Samo je rekla: „Dobro, poruči.“ I ja sam, sa radošću i detinjom sigurnošću, to i učinio.
Međutim, kad je došlo vreme da se plati prva rata, mama je samo spustila pogled i rekla:
„Nemamo novca, sine.“
Tih nekoliko reči slomilo je u meni nešto što tada nisam znao da se može slomiti.
Nisam znao da osećaj nemoći može boleti više od samog siromaštva.
Nastavnica nije mogla da poništi porudžbinu, pa su moji drugari iz odeljenja, svako po malo, skupili novac. Rečnik je postao „odeljenski“.
Ironično, nikada ga nismo koristili. Ležao je na polici, neotvoren, nečiji, ali ničiji.
Bio je tu, kao svedok moje želje — i moje nemogućnosti.
Tog dana u meni je nikla tiha odluka: nikada više neću želeti nešto što ne mogu da priuštim.
Nikada više neću dozvoliti da me okolnosti ograniče.
Nikada više neću osetiti sramotu nemoći.
I tako je počelo jedno poglavlje mog života — poglavlje u kome sam odlučio da budem najbolji.
Najbolji u osnovnoj školi.
Najbolji u gimnaziji.
Najbolji na poslu.
Najbolji u svemu što dotaknem.
Čak i u crkvi, čak i u službi — morao sam da budem besprekoran.
Ali kako su godine prolazile, nešto u meni je postajalo sve praznije. Što sam više postizao, to je manje ostajalo prostora da se radujem.
Rečnik koji nisam dobio pretvorio se u simbol mog neutoljivog napora da dokažem da vredim.
Sve dok jednog dana, gotovo 18 godina kasnije, nisam shvatio — da me On nikada nije tražio da budem najbolji.
Nije me pozvao da budem savršen.
Pozvao me je da budem Njegov.
Ta spoznaja me zatekla nespremnog. Bila je to istina koja razbija svaki ponos, svaku samouverenost, svaku masku koju sam pažljivo gradio godinama.
Jer ako me On voli takvog kakav jesam — sa svim mojim neuspesima, sa praznim rukama i džepovima, sa svim mojim nesavršenostima — čemu onda sav taj napor?
Kada sam prvi put iskreno čuo Njegov glas kako mi u dubini duše govori:
„Ti ne treba ništa da zaslužiš. Ja te volim i to je dovoljno. Ti si moje dete.“ sve se promenilo.
Shvatio sam da ne moram više da dokazujem ništa nikome. Ni sebi. Ni svetu.
Nisam morao da jurim priznanje, nagrade, pohvale.
Nisam morao da osvajam pozicije da bih bio viđen, cenjen i poštovan.
Jer On me je video i onda kad sam bio samo dečak koji želi rečnik.
Video je moju želju, moju bol, moju glad da razumem.
Ali još važnije — video je i ono što ću postati.
Taj dečak koji je tada osećao sramotu jer nije imao, postao je čovek koji je naučio da u Hristu ima sve.
I da ono što je nekada želeo kupiti — ljubav, radost, znanje, dostojanstvo, smisao — sada dolazi kao dar.
Ne kupuje se.
Dobija se.
Milostivo.
Priznajem da mi je bilo teško da to prihvatim.
Godine truda, takmičenja i samoprevazilaženja nisu se mogle samo izbrisati.
Moj identitet se sastojao od „biti najbolji“.
A sada me Gospod učio da moj identitet nije u onome što radim, već u Onome kome pripadam.
To je bio bolan proces. Slomiti sliku o sebi, onu savršenu predstavu u kojoj si uvek uspešan, snalažljiv, jak — to nije lako.
Ipak, tek kada se slomi ta slika, otkriva se lice onog pravog „ja“.
A to lice, ako ga pažljivo pogledaš, ima tragove Božije ruke.
Danas, kada se setim tog rečnika, i kada ga pogledam na polici, ne osećam više gorčinu.
Vidim u toj situaciji lekciju.
Vidim kako je Gospod već tada, dok sam bio dete, gradio put kojim ću kasnije hodati.
Put oslobođenja od potrebe da zaradim ljubav, priznanje ili blagoslov.
Jer sve to je već bilo moje — u Njemu.
Sada razumem da je svaka moja želja da „zaslužim“ bila samo prikrivena želja za sigurnošću, za prihvatanjem.
A sigurnost i prihvatanje je upravo ono što Hristos daje.
Ne sigurnost u okolnosti, već u Njegovu prisutnost.
Ne prihvatanje mog trenutnog stanja već onog stanja za koje me je pripremio.
I zato sada više ne želim da dajem 150% sebe svetu — da bih dokazao da vredim.
Želim da dam 100% sebe Njemu — jer samo tada postajem celovit.
Sada razumem da nije moj zadatak da zaslužim, već da se prepustim.
Da ne radim da bih bio prihvaćen, nego zato što već jesam.
Da ne služim iz straha, nego iz ljubavi.
Da ne učim da bih znao više, nego da bih bolje razumeo Njega.
Gospod me i dalje uči. I dalje razbija delove mene koji pokušavaju da se vrate starom načinu razmišljanja.
Ali svaki put kad se pojavi taj stari glas koji šapuće: „Moraš više, moraš bolje, moraš brže“, ja se setim — sve što sam ikada želeo, već imam u Njemu.
Jer, On je moj rečnik.
U Njemu pronalazim značenje svake reči, svakog događaja, svakog trenutka života.
U Njemu učim šta znači „milost“, „oprost“, „mir“, „radost“.
U Njemu učim šta znači „biti“.
Taj rečnik koji nisam imao onda kada sam ga najviše hteo, zapravo je sve vreme bio u meni — upisan u mom srcu, rukom Onoga koji me stvorio.
Njegove reči sada tumače moj život, daju mu smisao, i svako novo poglavlje je napisano Njegovom voljom.
Nekada sam mislio da je moj život definisan onim što nisam dobio, i za šta treba da se borim.
Danas znam da je moj život definisan Onim koji je za mene dao sebe.
Zato više ne jurim da se dokazujem ljudima.
Ne pokušavam da budem najbolji.
Ne moram da imam sve da bih bio srećan.
Jer u Njemu sam već ispunjen.
A onaj dečak iz petog razreda?
On i dalje živi u meni.
Samo što sada, kad zatvorim oči, vidim da se odmara u Božijem naručju.
I da u tom naručju konačno ima sve što mu je ikada trebalo.
Vaš u Gospodu,
Slobodan