Čovek nije samo biće koje neposredno reaguje na ono što mu se dešava. On ima sposobnost da opaža sopstvene misli, osećanja i postupke, da se priseća, procenjuje i donosi odluke.
Kada pomislimo na neku osobu, predmet ili mesto, u umu se može pojaviti unutrašnja predstava. Ona ne mora biti samo vizuelna. Sećanje može obuhvatati zvukove, mirise, telesne osećaje, raspoloženja i druge doživljaje povezane sa određenim iskustvom.
Ipak, pamćenje nije doslovan snimak prošlosti. Ono je rekonstruktivan proces. To znači da sećanja mogu biti nepotpuna, izmenjena ili obojena kasnijim iskustvima i sadašnjim stanjem čoveka.
UTICAJ PROŠLIH ISKUSTAVA
Neka iskustva ostavljaju snažniji trag od drugih.
Posebno intenzivni događaji mogu uticati na način na koji čovek kasnije doživljava slične situacije. Ponekad određeni prizor, ton glasa, mesto, rečenica ili telesni osećaj mogu pokrenuti sećanje ili emocionalnu reakciju povezanu sa ranijim iskustvom.
Ta reakcija ne mora uvek biti potpuno svesna.
Zbog toga se ponekad dešava da čovek na sadašnju situaciju reaguje snažnije nego što ona sama po sebi zahteva. Razlog može biti to što sadašnji događaj podseća na nešto što je ranije bilo važno, bolno ili ugrožavajuće.
AUTOMATSKE REAKCIJE
Mnogi ljudski postupci vremenom postaju automatski. To je normalan deo funkcionisanja mozga i nervnog sistema.
Takva automatizacija je korisna jer nam omogućava da brzo reagujemo i da ne moramo svaku radnju iznova svesno da planiramo.
Međutim, automatske reakcije nisu uvek prilagođene sadašnjoj situaciji.
U trenucima snažnog stresa, straha ili besa čovek može reagovati pre nego što u potpunosti razmotri šta se dešava. Tek kasnije može postati svestan da je njegova reakcija bila preterana ili neusklađena sa stvarnim okolnostima.
Razumevanje takvih obrazaca može pomoći čoveku da ih postepeno uoči i bolje reguliše.
RAZLIKOVANjE PROŠLOSTI I SADAŠNjOSTI
Jedna od važnih psiholoških sposobnosti jeste prepoznavanje razlike između onoga što se dogodilo ranije i onoga što se dešava sada.
Prošlo iskustvo može uticati na sadašnje misli i osećanja, ali sadašnja situacija ne mora biti ista kao ranija.
Čovek može osećati strah, a da u tom trenutku ne postoji stvarna opasnost.
Može osećati nepoverenje zato što ga sadašnja situacija podseća na neko ranije razočaranje.
Može osećati bes koji je delimično povezan sa nečim što se dogodilo mnogo ranije.
Samo prepoznavanje te razlike ne uklanja nužno osećanje, ali može omogućiti preciznije razumevanje sopstvene reakcije.
SVESNOST O SOPSTVENIM REAKCIJAMA
Korisno je naučiti da se unutrašnja reakcija najpre primeti, pre nego što se na osnovu nje nešto učini.
Čovek može da se zapita:
„Šta se zaista dešava u ovom trenutku?“
„Šta osećam?“
„Da li je moja reakcija povezana samo sa ovim događajem ili me nešto u njemu podseća na ranije iskustvo?“
„Koje činjenice imam, a šta pretpostavljam?“
Takvo razmatranje ne znači potiskivanje emocija. Naprotiv, ono podrazumeva njihovo prepoznavanje bez neophodnosti da se odmah postupi u skladu sa njima.
UNUTRAŠNjA STABILNOST
Cilj nije da čovek više nikada ne oseti strah, tugu, bes ili nelagodu.
Takva osećanja su normalan deo ljudskog iskustva.
Veća psihološka stabilnost podrazumeva sposobnost da čovek prepozna šta oseća, razume moguće razloge svoje reakcije i izabere postupak koji odgovara stvarnoj situaciji.
Što bolje poznajemo sopstvene navike mišljenja i reagovanja, lakše možemo da razlikujemo sadašnje okolnosti od uticaja prošlih iskustava.
Prošlost ostaje deo našeg iskustva, ali njen uticaj možemo bolje razumeti i staviti u širi kontekst sadašnjeg života.