Sveto pismo nedvosmisleno osuđuje izradu idola ili likova bilo kog stvorenja radi njihovog obožavanja kao božanstava. U Drugoj knjizi Mojsijevoj stoji:
„Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje egipatske, iz doma ropstva. Nemoj imati drugih bogova osim mene. Ne gradi sebi lika rezana, niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dole na zemlji, ili u vodi pod zemljom. Nemoj im se klanjati niti im služiti…“ (Izl 20, 1–5).
Sličnu misao izražava i apostol Pavle u Poslanici Rimljanima, govoreći o onima koji su, iako su spoznali Boga, odbili da mu odaju slavu i zahvalnost, već su zamenili slavu nepropadljivog Boga likovima propadljivih stvorenja — ljudi, ptica i životinja (Rim 1, 21–25). Prema apostolu, problem nije u samom postojanju slike, već u činjenici da je stvorenje postavljeno na mesto Tvorca i obožavano kao božanstvo.
Ipak, postoje tumačenja koja navedene zapovesti razumeju kao apsolutnu i sveobuhvatnu zabranu svake vrste likovnog predstavljanja, uključujući i one kojima se ukazuje poštovanje. Prema tom stavu, hrišćani ne bi trebalo da imaju nikakve ikone ili svete slike.
Međutim, pažljiva analiza biblijskih tekstova pokazuje da Sveto pismo ne osuđuje svaku izradu slika kao takvu, već izradu idola koji predstavljaju lažna božanstva ili stvorenja kojima se pripisuje božanska priroda. Naprotiv, sam Bog u pojedinim slučajevima zapoveda izradu određenih likova u okviru bogoslužbenog života Izraila.
Likovi heruvima u Skiniji i Kovčegu zaveta
Bog je zapovedio Mojsiju da načini heruvime — nebeska bića — kao deo Kovčega zaveta, koji je predstavljao vidljivi znak Božijeg prisustva među narodom. U knjizi Izlaska (25; 26; 37) opisuje se kako su heruvimi od zlata postavljeni na poklopac Kovčega, sa raširenim krilima okrenutim jedno prema drugom.
Bog obećava: „Tu ću se sastajati s tobom i govoriću ti… između dva heruvima“ (Izl 25, 22). Kasnije se navodi da je Mojsije zaista slušao glas Gospodnji koji mu je govorio između heruvima (Br 7, 89).
Kovčeg zaveta je u Starom zavetu shvatan kao mesto posebne Božije prisutnosti. Zato nije iznenađujuće što su se Izrailci klanjali pred njim u znaku poštovanja prema Bogu, a ne prema samom predmetu (IsNav 7, 6). Čak je idol Dagon pao ničice pred Kovčegom Gospodnjim (1Sam 5, 3–4), što simbolički naglašava nadmoć istinitog Boga nad lažnim božanstvima.
Istovremeno, biblijski tekstovi pokazuju da je Kovčeg bio predmet velikog poštovanja: oni koji su mu pristupali neprikladno bili su kažnjeni (1Sam 6, 19–20; 2Sam 6, 1–11). Razlog nije bio u postojanju slike ili predmeta kao takvog, već u nepoštovanju Božijeg prisustva koje je on simvolizovao.
Ukrašavanje Hrama u Jerusalimu
Car Solomon ukrasio je Jerusalimski hram rezbarijama heruvima, palmama, cvetovima, lavovima i volovima (1Car 6–7). Čak je i stepenice svog prestola ukrasio sa dvanaest lavova (1Car 10, 18–20). Teško je zamisliti da bi takvi likovi bili dozvoljeni u samom Domu Božijem ako bi svaka slika bila strogo zabranjena.
Slično tome, prorok Jezekilj u viziji obnovljenog Hrama vidi heruvime i palme kao deo njegovog ukrasa (Jez 41, 18–20.25). Ovo svedoči da u biblijskoj tradiciji umetnički likovi sami po sebi nisu smatrani idolatrijom.
Bronzana zmija kao primer
Posebno značajan primer nalazi se u Četvrtoj knjizi Mojsijevoj (Br 21, 4–9). Kada su Izrailce u pustinji ujedale otrovne zmije, Bog zapoveda Mojsiju da načini bronzanu zmiju i postavi je na stub. Svako ko bi je pogledao bio bi isceljen.
Isus Hristos se poziva na ovaj događaj kao prasliku svog raspeća: „Kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba da se podigne Sin Čovečiji“ (Jn 3, 14–16). Ovde se jasno vidi da sama izrada lika nije bila osuđena; naprotiv, bila je sredstvo spasonosne Božije intervencije.
Međutim, kada su kasnije Izrailci počeli da bronzanoj zmiji prinose kad i da je poštuju kao božanstvo, car Hezekiah ju je razbio (2Car 18, 1–4). Taj čin je odobren jer je predmet postao idol — sredstvo lažnog bogosluženja.
Teološki zaključak
Biblijski tekstovi pokazuju jasnu razliku između:
- idola — likova koji predstavljaju lažna božanstva ili stvorenja obožavana kao božanska;
- svetih slika i simvola — koji ukazuju na istinitog Boga i podsećaju na Njegovo prisustvo i delovanje.
Bog osuđuje obožavanje stvorenja umesto Tvorca, ali ne osuđuje svaku umetničku predstavu kao takvu. Naprotiv, u određenim kontekstima On sam zapoveda izradu svetih likova i dopušta njihovu upotrebu u bogoslužbenom prostoru.
Stoga se pitanje poštovanja ikona ne može svesti na jednostavnu tvrdnju da je svaka slika nebiblijska. Ključna razlika leži u nameri i teološkom značenju: da li se lik obožava kao božanstvo ili služi kao simvol koji upućuje na Boga.
U tom smislu, biblijsko svedočanstvo ne podržava apsolutnu zabranu svih ikona, već osuđuje idolopoklonstvo — zamenu Tvorca stvorenjem.