Najveći izazov vere nikada nije bio da se dogodi čudo. Čuda su se dešavala kroz čitavu biblijsku istoriju. More se razdvajalo, bolesni su ozdravljali, gladni su bili nahranjeni, mrtvi su vaskrsavali. Ali posle svakog čuda ostajalo je isto pitanje: hoće li čovek nastaviti da hoda sa Bogom kada prestane divljenje?

Izgleda da je upravo tu najveća razlika između prolaznog oduševljenja i istinske vere.

Ljudi lako potrče za onim što je neobično. Čudo okupi mnoštvo, ali ne izgradi uvek učenika. Senzacija probudi radoznalost, ali ne mora da promeni srce. Čovek može biti zadivljen Božijom silom, a da nikada ne poželi Božiji karakter.

Zato Sveto pismo tako često pokazuje jednu bolnu stvarnost. Narod je video Božija dela, ali je teško učio Božiji put. Video je šta Bog može, ali nije uvek želeo da postane ono na šta ga Bog poziva.

I danas smo često u istom iskušenju.

Lakše je pričati o čudima nego nositi tuđi teret. Lakše je prepričavati neobična iskustva nego oprostiti onome ko nas je povredio. Lakše je oduševiti se jednim snažnim bogosluženjem, propovedi ili duhovnim događajem nego sutra ujutru biti strpljiv suprug, poštena radnica, čestit komšija ili milostiv čovek.

A upravo se tu prepoznaje hod sa Bogom.

Bog nije tražio od čoveka da Ga samo povremeno poseti. Od samog početka pozivao ga je da živi sa Njim. Raj nije bio mesto spektakla, već mesto zajedništva. I posle pada čovek nije izgubio samo prostor, nego pre svega odnos. Zato je čitavo delo spasenja Božiji napor da ponovo uspostavi zajednicu sa čovekom.

Kada je Hristos došao, činio je čuda. Ali gotovo nikada nije zadržavao ljude na čudu. Uvek ih je vodio korak dalje. Od isceljenja ka zahvalnosti. Od hleba ka Hlebu života. Od znaka ka ličnosti. Od dara ka Darodavcu.

Čini se da je najveća tragedija svake generacije kada se zadovolji Božijim darovima, a izgubi želju za samim Bogom.

Zato je možda najveće čudo ono koje ne završi na naslovnim stranama, niti ga prati buka. Najveće čudo je kada ohol čovek postane smeran. Kada sebičan nauči da deli. Kada onaj koji mrzi počne da voli. Kada porodica, umesto osvete, izabere praštanje. Kada zajednica prestane da živi od podela i počne da živi od ljubavi.

Takva čuda ne traju nekoliko trenutaka. Ona menjaju pokolenja.

Balkan je vekovima gledao velike događaje. Video je ratove, stradanja, rušenja i obnove. Video je mnoge koji su se pozivali na Boga. Ali najveće pitanje nije koliko smo puta izgovorili Božije ime, već koliko smo dozvolili da Božiji život postane vidljiv kroz naš.

Lako je braniti Boga svojim rečima. Mnogo je teže svedočiti Ga svojim životom.

Zato Crkva — ma kako se ona nazivala i kojoj god tradiciji pripadala — nije pozvana da proizvodi duhovne senzacije. Pozvana je da oblikuje ljude koji će ličiti na Hrista. Svet neće biti uverljivo promenjen brojem rasprava koje smo dobili, već brojem ljudi u kojima će drugi prepoznati Hristovu krotost, pravednost, istinu i ljubav.

Istorija pokazuje da veliki pokreti počinju snažnim događajima, ali opstaju samo ako se pretvore u svakodnevnu vernost. Bez toga i najveće čudo vremenom postane samo uspomena.

Hodati sa Bogom znači dozvoliti da svaki dan postane mesto susreta sa Njim. To nije beg od sveta, nego drugačiji način života u svetu. To znači da vera nije ograničena na hram, crkvu ili nedeljno okupljanje, nego da se nastavlja za trpezom, na radnom mestu, u porodici, na ulici i u odnosu prema čoveku koji misli drugačije od nas.

Jer Bog nije došao samo da zadivi svet. Došao je da ga preobrazi.

I zato je lako napraviti čudo. Dovoljan je jedan trenutak.

Ali je teško učiniti da narod hoda sa Bogom.

Za to su potrebne godine strpljenja, poniznosti, pokajanja, praštanja, učenja i ljubavi. Potrebni su ljudi koji neće tražiti samo Božiju ruku, nego Božije srce. Ne samo Njegovu silu, nego i Njegov put.

Jer krajnji cilj Jevanđelja nije da čovek ostane zadivljen Bogom, nego da postane čovek kroz koga će drugi prepoznati Boga.

I možda je upravo to čudo koje je danas najpotrebnije našem narodu.