Danas mi je jedan prijatelj poslao tekst koji je video na društvenim mrežama. I sam je bio pomalo začuđen načinom na koji je napisan, a naročito zaključcima koji se u njemu izvode, pa je želeo da ga podeli sa mnom i čuje šta mislim. Pročitao sam ga pažljivo, i što sam više razmišljao o njemu, sve mi je jasnije bilo da problem nije u onome što tekst želi da brani — jedinstvu hrišćana — nego u načinu na koji to jedinstvo definiše i, još više, u onome što iz te definicije zaključuje.

Jer ko bi od hrišćana mogao ozbiljno da bude protiv jedinstva Hristove Crkve? Hristova molitva „da svi jedno budu“ nije nešto što možemo jednostavno preskočiti. Hrišćanske podele nisu ideal, niti denominacionalna rascepkanost treba da nam bude nešto normalno i poželjno. Sektaštvo, lične ambicije, sujeta crkvenih vođa, cepanje zajednica zbog sporednih pitanja i neprestano osnivanje novih „crkava“ svakako zaslužuju ozbiljnu kritiku.

Ali upravo zato što je pitanje jedinstva toliko važno, ne možemo sebi dozvoliti da ga rešavamo jednostavnim formulama.

Osnovna teza teksta koji sam dobio otprilike glasi ovako: ako jedna crkva priznaje drugu kao pravu Hristovu crkvu i njene vernike smatra braćom i sestrama, onda pred Bogom nema opravdanja da ostane odvojena od nje. Hristos se, kaže autor, nije molio samo da se hrišćani vole i sarađuju, već da budu „jedna vidljiva Crkva“. Iz toga se zatim izvodi zaključak da su mnogi vernici i crkvene vođe krivi za greh raskola, a na samom kraju dobijamo i praktično rešenje: svaka slobodna i nezavisna zajednica, kao i moderne denominacije, treba da se pridruži nekoj „validnoj, istorijskoj protestantskoj crkvi“.

I upravo tu počinju problemi.

Jedinstvo nije isto što i institucionalna istovetnost

Prvi problem je logički. Iz činjenice da nekoga priznajem za brata u Hristu ne sledi automatski da moramo pripadati istoj crkvenoj organizaciji.

Mogu da verujem da u drugoj zajednici postoje istinska vera u Hrista, propoved Jevanđelja i stvarni hrišćanski život, a da istovremeno smatram da između nas postoje ozbiljne bogoslovske razlike koje se ne mogu rešiti jednostavnim administrativnim spajanjem.

Drugim rečima, bratstvo nije isto što i institucionalna identičnost.

Ako dve zajednice različito razumeju krštenje, Gospodnju večeru, crkvenu vlast, rukopoloženje, prirodu sveštenstva, disciplinu ili neko drugo suštinsko pitanje, njihovo formalno ujedinjenje samo po sebi neće ukloniti te razlike. Možete promeniti naziv na tabli ispred crkve, ali time još niste postigli jedinstvo u veri.

Zato je pogrešno postaviti stvar tako kao da postoje samo dve mogućnosti: ili smo jedna institucija ili smo u raskolu.

Između te dve tvrdnje postoji ogroman prostor koji ovaj tekst jednostavno preskače.

Šta zapravo znači „da svi jedno budu“?

Drugi problem je način na koji se koristi Hristova molitva iz Jovana 17.

Da, Hristos se moli za jedinstvo svojih učenika. To niko ne spori. Ali pitanje koje tek treba dokazati glasi: kakva je priroda tog jedinstva?

Sam Hristos to jedinstvo opisuje rečima: „kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi“. To je daleko dublja stvar od zajedničke administracije, denominacionalnog imena ili pripadnosti istoj istorijskoj organizaciji.

Naravno da duhovno jedinstvo treba da bude vidljivo. Hrišćani ne mogu govoriti da su jedno u Hristu, a istovremeno živeti u mržnji, preziru i neprestanom međusobnom proklinjanju. Vidljivo jedinstvo, saradnja, zajedništvo i pomirenje jesu važni.

Ali jedno je reći:

„Hrišćani su pozvani da teže stvarnom i vidljivom jedinstvu.“

A sasvim drugo:

„Svaka nezavisna zajednica mora da se pridruži nekoj istorijskoj protestantskoj denominaciji, inače učestvuje u grehu raskola.“

Za ovaj drugi zaključak potrebno je mnogo više od jednog biblijskog stiha.

Potrebna je čitava eklisiologija.

Potrebno je najpre pokazati šta je Crkva, gde su njene granice, šta je čini vidljivom, šta predstavlja njeno institucionalno jedinstvo, ko ima vlast da to jedinstvo utvrđuje i, na kraju, koja konkretna crkvena struktura ima pravo da od drugih zahteva da joj pristupe.

Tekst ništa od toga ne dokazuje. On to jednostavno pretpostavlja.

A koja je to „validna istorijska protestantska crkva“?

Ovde dolazimo do, po mom mišljenju, najzanimljivijeg dela čitave tvrdnje.

Nezavisne zajednice, kaže se, treba da se pridruže „validnoj, istorijskoj protestantskoj crkvi“.

Dobro.

Kojoj?

Luteranskoj? Reformisanoj? Anglikanskoj? Metodističkoj? Baptističkoj? Nekoj drugoj?

I ko utvrđuje njenu „validnost“?

Da li je kriterijum starost? Apostolsko prejemstvo? Ispravno učenje? Ispravno krštenje? Ispravno razumevanje Evharistije? Istorijski kontinuitet? Ispravna crkvena uprava?

Jer ako je kriterijum ispravnost učenja, onda smo se ponovo vratili upravo onome što ovaj argument pokušava da prevaziđe: svaka zajednica mora bogoslovski da proceni kojoj crkvi može da pripada.

Ako je, pak, glavni kriterijum istorijski kontinuitet, onda se nameće još neprijatnije pitanje: zašto se zaustavljamo na „istorijskom protestantizmu“?

Ako je starost toliko važna, pravoslavni i rimokatolici sasvim opravdano mogu da pitaju: zašto je crkva nastala u XVI veku dovoljno „istorijska“, a drevnija crkvena tradicija nije još snažniji kandidat za tu vrstu argumenta?

Ne može se istorija proglasiti presudnom tek od onog veka koji nam odgovara.

Zato izraz „validna istorijska protestantska crkva“ zvuči snažno, ali zapravo otvara više pitanja nego što ih zatvara.

A šta ćemo onda sa Reformacijom?

Ovo je možda i najveća unutrašnja napetost čitavog argumenta.

Ako je napuštanje postojeće vidljive, istorijske crkvene strukture samo po sebi greh raskola, šta onda radimo sa protestantskom Reformacijom?

Reformacija je, između ostalog, upravo priča o ljudima koji su zaključili da vernost istini može zahtevati sukob sa postojećom crkvenom strukturom, pa čak i razdvajanje.

Ne možemo istovremeno reći da su reformatori imali pravo da se odvoje zato što su smatrali da su pitanja istine dovoljno ozbiljna, a onda nekoliko vekova kasnije nekoj nezavisnoj protestantskoj zajednici reći da samo njeno nepripadanje starijoj denominaciji predstavlja greh raskola.

Ako postoje okolnosti u kojima vernost istini opravdava razdvajanje, onda institucionalna odvojenost sama po sebi ne može biti dokaz raskola.

Tada moramo razgovarati o razlozima razdvajanja, o učenju, o istini, o savesti, o crkvenoj vlasti i o tome šta zapravo čini Crkvu.

I tu mi se nameće jedno pomalo sarkastično, ali sasvim ozbiljno pitanje:

Ako Hristovo „da svi jedno budu“ zapravo znači „svi se pridružite jednoj istorijskoj protestantskoj denominaciji“, da li nam je neko slučajno zaboravio reći kojoj tačno?

Jer upravo je protestantska istorija pokazala koliko je teško odgovoriti na to pitanje.

Ne treba olako upotrebljavati reč „raskol“

Još jedna stvar mi u ovom tekstu smeta: lakoća sa kojom se upotrebljava veoma teška reč — raskol.

Raskol nije prosto činjenica da dve grupe hrišćana nemaju istog predsednika, sinod, sabor ili administrativnu strukturu. Ako nekoga optužujemo za greh raskola, onda najpre moramo pokazati da je postojalo crkveno jedinstvo koje je on bio dužan da čuva i da ga je neopravdano razorio.

Ali da bismo to dokazali, opet moramo odgovoriti na pitanje šta Crkvu čini Crkvom.

U suprotnom dobijamo kružno rezonovanje:

Moje razumevanje Crkve je ispravno.
Ti ne pripadaš strukturi koju moje razumevanje Crkve zahteva.
Prema tome, ti si u raskolu.

A upravo je prvu tvrdnju tek trebalo dokazati.

To je suštinski problem ovog teksta. On sopstvenu eklisiologiju predstavlja kao nešto samorazumljivo, a onda one koji tu eklisiologiju ne prihvataju proglašava krivima zato što ne žive u skladu sa njom.

Ipak, problem koji autor vidi zaista postoji

Ne bih, međutim, želeo da moja kritika bude shvaćena kao odbrana beskrajnog denominacionalizma.

Naprotiv.

Mislim da autor pogađa jednu stvar: hrišćani su se previše navikli na podele. Ponekad se nove zajednice zaista osnivaju iz sujete, ličnih ambicija, nesposobnosti da se podnese korekcija ili želje nekog vođe da bude „svoj gazda“. Postoje raskoli koji nemaju nikakvo ozbiljno bogoslovsko opravdanje. Postoje podele kojih bi trebalo da se stidimo, a ne da ih branimo.

I zato pitanje jedinstva ne treba relativizovati.

Ali rešenje za loš denominacionalizam nije još jedan nedokazani denominacionalni apsolutizam.

Ne možemo lečiti rascepkanost tako što ćemo jednostavno proglasiti jednu kategoriju protestantskih crkava „validnim istorijskim crkvama“, a sve ostale pozvati da im se pridruže. Time problem nije rešen — samo je pomeren jedan korak unazad.

Jer jedinstvo bez istine lako postaje puka organizaciona uniformnost, kao što istina bez ljubavi lako postaje sektaštvo. Hrišćanski zadatak je mnogo teži: ne žrtvovati istinu radi privida jedinstva, ali ni jedinstvo radi sopstvenog ponosa.

I zato bih autoru postavio jedno pitanje

Na kraju, umesto osude autora ovog teksta, radije bih mu postavio pitanje.

Ako zaista verujete da Hristova molitva „da svi jedno budu“ zahteva jednu vidljivu, institucionalno ujedinjenu Crkvu — spreman sam da ozbiljno razmotrim tu tvrdnju. Ali onda vas molim da odete korak dalje i kažete:

Gde je ta Crkva?

Ne koja je „dovoljno stara“, ne koja nam je tradicionalno najbliža i ne koja pripada kategoriji „istorijskog protestantizma“, nego: po kom biblijskom i bogoslovskom kriterijumu prepoznajemo tu jednu vidljivu Crkvu kojoj su svi ostali hrišćani dužni da se pridruže?

I ako taj kriterijum zaista postoji, da li ste spremni da ga primenite dosledno — čak i ako vas on odvede izvan granica sopstvene denominacionalne tradicije?

Jer ako od drugih zahtevamo da radi Hristovog jedinstva preispitaju svoju nezavisnost, onda moramo biti spremni da radi istog tog jedinstva preispitamo i sopstvenu pripadnost.

U suprotnom, „da svi jedno budu“ vrlo lako prestaje da znači:

„Gospode, ujedini svoju Crkvu u istini.“

I neprimetno počinje da znači:

„Neka svi dođu kod nas.“

A to dvoje ipak nije isto.