Razmišljanje o rukopolaganju, istini i balkanskoj sklonosti ka razjedinjavanju
Ako nas istorija Crkve nečemu uči, onda nas pre svega uči smirenju. Upravo zato je neobično posmatrati koliko se danas, naročito na Balkanu, ljudi lako dele, svađaju i međusobno osuđuju oko pitanja rukopolaganja, kao da poseduju potpuno i konačno znanje o nečemu o čemu su vekovima raspravljali najveći teolozi hrišćanstva.
Istorijski izvori prvih vekova pokazuju da je Crkva od samog početka verovala u značaj rukopolaganja, u delovanje Svetoga Duha i u apostolsko prejemstvo. Ali ti isti izvori ne daju jednostavne odgovore na sva pitanja koja danas postavljamo. Ne postoji jedan tekst koji zatvara svaku raspravu, niti jedna formula koju su svi hrišćani svih vremena razumeli na isti način.
Upravo zato je paradoksalno da se u dvadeset prvom veku ljudi međusobno dele i prekidaju zajedništvo oko pitanja koje je kroz istoriju bilo predmet različitih tumačenja. Ako su čak i veliki teolozi Istoka i Zapada pokazivali izvesnu uzdržanost i svest o složenosti teme, otkud nama tolika sigurnost da smo baš mi poslednja instanca istine?
Nije problem što ljudi traže istinu o prirodi rukopolaganja. Takva pitanja prate Crkvu kroz čitavu njenu istoriju. Problem nastaje onda kada od sopstvenog tumačenja napravimo uslov spasenja i meru po kojoj sudimo svima drugima. Tada teološka rasprava prestaje da služi istini i postaje sredstvo novih podela.
Naš problem nije u tome što branimo svoja uverenja. Problem je što smo suviše često spremni da zbog njih prekinemo bratski odnos sa drugim čovekom. Umesto da različita mišljenja budu povod za razgovor i zajedničko traženje istine, ona postaju razlog za osude, etiketiranja i nove raskole.
Na Balkanu smo suviše često pokazivali sklonost da se delimo oko svega: naroda, jezika, kalendara, obreda, jurisdikcija, pa čak i oko pitanja koja većina vernika nikada nije ni postavila. Posledice takvog duha vidljive su svuda oko nas. Dok se mi raspravljamo ko ima ispravnije tumačenje rukopolaganja, sve je manje ljudi koji uopšte žele da čuju bilo šta o Hristu.
Možda bi zato bilo mudrije da se manje bavimo dokazivanjem sopstvene ispravnosti, a više svedočenjem vere. Istorija Crkve ne poziva na gordost nego na smirenje. Ona nas podseća da je predanje veće od svakog pojedinca, da istorija nije crno-bela i da niko od nas nije dobio monopol na istinu.
Jedinstvo se ne gradi tako što svi misle isto o svakom teološkom pitanju. Uostalom, istorija hrišćanstva pokazuje da su različita tumačenja postojala i onda kada je Crkva bila najživlja i najkreativnija. Jedinstvo se gradi onda kada, uprkos razlikama, prepoznamo da je Hristos veći od naših polemika i da je ljubav prema bratu važnija od pobede u raspravi.
Ako nas istorija Crkve nečemu uči, onda nas uči da nijedna generacija nije pozvana da sačuva svoju sujetu, već veru. A vera se ne čuva tako što neprestano dokazujemo da smo u pravu, nego tako što ostajemo u istini, smirenju i ljubavi.