Podele unutar hrišćanstva predstavljaju jedan od najupečatljivijih primera čovekove sposobnosti da i najuzvišenije ideale pretvori u povod za sukob. Religija koja je nastala na propovedi ljubavi, praštanja i smirenja tokom istorije je uspela da proizvede toliko međusobnih anatema, raskola i „jedinih istinitih puteva“ da bi neupućen posmatrač mogao zaključiti kako je glavna hrišćanska vrlina — uverenje da je komšija jeretik. U tom smislu, istorija hrišćanskih podela nije samo bogoslovska priča, već i duboko ljudska tragedija, ponekad toliko apsurdna da se bez doze ironije teško može i opisati.
Posebno mesto u tom mozaiku zauzima anglikanski svet. Anglikanstvo je nastalo kao pokušaj kompromisa: ni potpuno rimokatoličko, ni potpuno protestantsko, već nešto između. Ta „via media“, čuveni srednji put, trebalo je da omogući suživot različitih duhovnih naglasaka unutar jedne crkve. I zaista, jedno vreme je delovalo da to funkcioniše. U istoj zajednici mogli su postojati ljudi koji su voleli tamjan, svečane odežde i liturgijsku mistiku, kao i oni koji su smatrali da je i sama pomisao na tamjan opasno približavanje „papizmu“. Jedni su čitali crkvene oce, drugi isključivo Bibliju, treći moderne sociologe religije, a svi su nekako uspevali da stoje pod istim krovom.
Međutim, kako istorija obično pokazuje, ljudski ego ima izuzetan talenat da čak i najširu kuću pretvori u bojno polje. Vremenom su se unutar anglikanstva formirale snažne struje: anglo-katolici, evangelikali, liberali, tradicionalisti, harizmatici i čitav niz manjih grupa koje su, svaka na svoj način, bile uverene da baš one čuvaju „pravo anglikanstvo“. I tu počinje poznati hrišćanski fenomen: svi govore o ljubavi, ali nekako uvek sa izrazom lica kao da su spremni za krstaški rat.
Posebno su oštre postale podele oko pitanja rukopoloženja žena, odnosa prema LGBT osobama i tumačenja Svetog pisma. Za jedne je prilagođavanje savremenom društvu znak duhovne zrelosti, a za druge direktan dokaz otpadništva. Tako su rasprave koje su mogle biti vođene sa smirenjem postepeno prerasle u prave ideološke rovove. I tu se pokazala stara ljudska slabost: kad god neko pomisli da je apsolutno u pravu, vrlo brzo prestaje da sluša druge.
U takvom kontekstu nastaju pokreti poput GAFCON-a (Global Anglican Future Conference), koji sebe predstavlja kao čuvare autentičnog anglikanstva. Oni smatraju da su mnoge zapadne anglikanske crkve napustile hrišćansku istinu i da je potrebno stvoriti novu mrežu „vernih“. Sa jedne strane, njihova briga za očuvanje tradicije nije nerazumljiva. Ali problem nastaje onda kada se odbrana vere pretvori u uverenje da Bog deluje isključivo kroz našu grupu, naš pokret i našu interpretaciju. Istorija hrišćanstva je prepuna takvih uverenja, a skoro sva su vremenom završila u novim podelama.
Ironija je u tome što svaka frakcija, bez obzira da li je liberalna ili konzervativna, često koristi gotovo isti jezik. Svi govore da „brane istinu“. Svi tvrde da su „verni Jevanđelju“. Svi upozoravaju na „opasnost otpadništva“. Razlika je samo u tome ko je ovog puta označen kao negativac. Tako dobijamo bizarnu situaciju u kojoj ljudi koji svake nedelje slušaju zapovest o ljubavi prema bližnjem provode ostatak nedelje dokazujući zašto je bližnji duhovno sumnjiv.
Još je tragičnije kada vera postane pitanje plemenske pripadnosti. Čovek više ne ulazi u crkvu da bi tražio Boga, već da bi pronašao grupu koja će mu potvrditi da je bolji od drugih. Tada hrišćanstvo prestaje biti put preobražaja i postaje ideološki klub sa religijskom estetikom. Umesto smirenja dolazi gordost, umesto pokajanja osećaj moralne nadmoći, a umesto ljubavi — hladna i često veoma pobožna mržnja.
Poseban problem predstavlja činjenica da se ovakva retorika lako prenosi na obične vernike. Ljudi koji godinama slušaju da su „oni drugi“ opasnost po veru vremenom počinju da gube sposobnost za normalan dijalog. A kada nestane dijalog, ostaje samo osuda. Tada više nije važno kakva je nečija duša, koliko se trudi, koliko voli Boga ili bližnje; važno je samo da li pripada „pravoj“ strani.
Upravo tu leži suština problema. Čovek vremenom postaje sličan zajednici kojoj pripada. Ako je zajednica ispunjena strahom, prezirom i stalnom potrebom da nekoga proglasi izdajnikom, onda i njeni članovi postepeno postaju takvi. Ako se vera gradi na mržnji prema drugom, onda ta mržnja neminovno oblikuje karakter čoveka. Nije slučajno što su najagresivnije religijske grupe često i najnesigurnije — jer ko neprestano mora da dokazuje da je jedini u pravu, taj duboko u sebi strahuje.
Zato je neophodno da ljudi ozbiljno razmisle kome pristupaju i kakvom duhu se priklanjaju. Nije svaka religiozna revnost dobra. Nije svaka borba za „čistu veru“ zaista duhovna. Ponekad je to samo ljudska gordost obučena u bogoslovske termine. Ako neka zajednica u čoveku proizvodi prezir, nadmenost i stalnu potrebu za osuđivanjem drugih, onda treba postaviti veoma neprijatno pitanje: da li je tu zaista prisutan Hristos ili samo ljudska želja za moći i kontrolom?
Jer, na kraju, čovek postaje ono što voli i ono čemu služi. Ako služi mržnji, makar je nazivao „odbranom istine“, i sam će postati ogorčen i surov. Ako služi gordosti, vremenom će izgubiti sposobnost da vidi sopstvene slabosti. A ako u ime Boga izgubi ljubav prema drugom čoveku, onda je izgubio upravo ono što je hrišćanstvo trebalo da sačuva.
Možda je zato najveći paradoks savremenih hrišćanskih podela to što ljudi ponekad toliko žele da sačuvaju „pravu veru“ da usput izgube hrišćanski duh. A bez tog duha, svaka doktrina, ma koliko precizna bila, ostaje samo hladna konstrukcija u kojoj ima mnogo ispravnih formulacija — ali sve manje čovečnosti.