Ja sam drvo.
Ime mi je hrast.
Pošto sam drvo, a ne propovednik, neću vam držati propoved. Ovo je samo moja ispovest. Imam jednu dilemu, jedan tihi unutrašnji nemir – dilemu identiteta. Pitanje koje sam sebi često postavljao bilo je jednostavno, a teško: da li je vredelo biti ja?
Verovatno je neka ptica ponela žir u kljunu. Letela je, pa joj je žir ispao. Pao je na zemlju, i sledećeg proleća – odjednom toplina, pa onda vlaga. Sećam se tog osećaja. Mislio sam: otkuda sve ovo? Ko me greje? Ko me kupa?
I jednog dana – proklijao sam.
Krenuo sam u dva pravca. Nagore je pošla klica, kao izvidnica, da vidi šta je to što šalje toplinu. Naniže su krenuli sitni, nestrpljivi koreni. I tada sam prvi put u životu „jeo“. Koreni su mi donosili hranu, kao što vi ljudi jedete voće i povrće. Tako sam živeo.
Klica je probila zemlju, ugledala sunce i nešto što nikada pre nije videla – svetlost. Od sreće je pozelenela. Počela je fotosinteza. I ja sam počeo da rastem. Samo prema suncu. Uvek prema suncu.
Kako sam rastao, tako su se moje grane širile. Hiljade grančica i listova dizale su se ka nebu. A pod mojim krošnjama, u mom dubokom hladu, dolazili su ljudi. Odmarali su se. Voleli. Svađali. Ubijali. A ja sam samo stajao.
Ptice su u meni pravile gnezda. Moje šupljine bile su domovi. Pravo jedno selo – puno pesme, cvrkuta i života. Kao što rekoh, nikada se nisam pomerio sa svog mesta. Nisam išao u Pariz. Ali su putnici prolazili pored mene, sedali u moj hlad i pričali. Ja sam slušao. Čuo sam skoro sve vesti sveta.
Slušao sam i razgovore o smislu života. I tada sam se pitao: zašto sam ja drvo? Kako ja mogu biti od koristi?
Jednog dana došli su ljudi i posekli mog prijatelja. Sto godina smo stajali zajedno. Od njega su napravili grede i nameštaj. Pomislio sam: možda ću i ja jednom tako postati koristan.
Onda su jednom prolaznici, vraćajući se sa Pashe, pričali o jednom Isusu. Bilo je mnogo Isusa u toj zemlji, ali za ovog su govorili drugačije. Govorili su da je činio dobra, da je lečio bolesne, hrabrio slomljene, jer je Bog bio s njim. Gde je On prolazio, nije bilo jauka ni bola.
A ja? Ja sam samo stajao. Jeo. Kiša me je kvasila, sunce me grejalo.
I jednog dana – došao je On pod moj hlad.
Osetio sam nešto što nikada pre nisam. Moj Stvoritelj me je upotrebio. Video sam kako leči, kako hrani, kako voli ljude. Moje grane su drhtale, lišće se treslo. I pre nego što je otišao sa dvanaestoricom, zahvalio je Bogu za mene i moj hlad.
A onda su jednog dana došli i po mene.
Odvojili su me od korena. Pao sam. Odneli su me i ostavili samog skoro godinu dana. Posle toga, napravili su od mene šest greda. Nadao sam se – izgladiće me, ulepšati, dati mi novi život.
Ali ne.
Odneli su me u Jerusalim i od mene napravili tri krsta.
Sramota. Velika sramota. Zar sam zato rastao skoro dvesta godina? Dok su od moje braće pravili vrata, podove i ukrase za hram, ja sam postao instrument mučenja.
Da sam bar postao most po kome gaze magarci. Ili kanalizacija. Ali ne – krst.
Da na mene prikuju mog Stvoritelja.
Ja sam hrast. Nisam imao izbora. Nisam mogao reći „ne“. Nisam mogao protestovati, pobeći, sakriti se.
A vi, ljudi – vi niste drvo.
I u ime svih drveta sveta, molim vas: ne dozvolite da vam srca odrvene. Kada kažete da čovek ima „drveno srce“, to je uvreda – za čoveka, ali i za nas drveće. Nikada nijedno drvo nije bilo tako tvrdo kao što ljudsko srce ume da bude.
Nismo mi drveće napravili Aušvic. Od nas ste pravili sprave za mučenje. Na mojim granama vešali su ljude. U mom hladu su mučili nevine. A ja nisam mogao ništa.
I zato vas molim: nemojte ponovo razapinjati Sina Božijeg. Ja znam kako je bilo prvi put.
Budite verni. Čovečnosti. Ljubavi. Istini.
Jer Isus je od moje sramote učinio slavu. Od krsta – spasenje.
Ja sam samo drvo. Samo hrast. Ali ako Bog može od jednog hrasta učiniti silu spasenja, onda moj život ima smisla.
Ako je mojom zloupotrebom neko spasen, onda sam srećan što sam bio taj hrast.
Vašim spasenjem doći će Nova zemlja. I na njoj će ponovo rasti hrastovi. Ne spasavate se samo vi – već i cela tvorevina.
Kako da onda ne budem počastvovan i sramotom, ako je ona postala blagoslov?
Hrast.