Apostolski simvol vere
Verujem u Boga Oca Svemogućeg, Tvorca neba i zemlje.
I u Isusa Hrista, Sina Njegovog Jedinorodnog, Gospoda našeg, koji je začet od Svetoga Duha, rođen od Djeve Marije, stradao za vreme Pontija Pilata, raspet, umro i bio pogreben; koji je sišao među mrtve; trećega dana vaskrsao iz mrtvih; vazneo se na nebesa i sedi sa desne strane Boga Oca Svemogućega; odakle će doći da sudi živima i mrtvima.
Verujem u Svetoga Duha, svetu katoličansku Crkvu, zajednicu svetih, oproštenje grehova, vaskrsenje tela i život večni. Amin.
1. UVOD
Zašto su nam potrebna verovanja i simvoli vere kada već imamo Sveto pismo? Ako nam se Božja reč otkriva kroz Pismo, čemu onda služe kreda?
Odgovor nalazimo već u samom Novom zavetu. Apostol Pavle piše Korinćanima:
„Obznanjujem vam, braćo, Jevanđelje koje sam vam propovedao, koje primiste i u kome stojite; kojim se i spasavate, ako ga čvrsto držite onako kako sam vam ga propovedao… Jer vam najpre predadoh ono što i primih: da Hristos umre za naše grehe po Pismu, da bi pogreben i da je vaskrsao trećega dana po Pismu.“ (1. Korinćanima 15,1–4)
Ove reči su napisane oko 57. godine posle Hrista, mnogo pre nego što je Novi zavet dobio svoj konačni oblik. Mnoge novozavetne knjige još nisu bile napisane, a kanon Svetog pisma nije bio zaključen.
Na koje Jevanđelje onda Pavle misli?
On govori o suštini apostolske propovedi – o dobroj vesti da je Hristos umro za naše grehe, bio pogreben i vaskrsao radi našeg spasenja. To je bila srž hrišćanske vere koju su apostoli propovedali, koju su vernici primali i u kojoj su ostajali postojani.
Od samog početka postojala je potreba da se ova suština vere jasno sačuva i prenese. Već u apostolsko doba pojavljivali su se ljudi koji su iskrivljavali hrišćansku poruku ili je tumačili jednostrano. Zato je Crkva postepeno oblikovala kratke i jasne ispovesti vere koje su sažimale osnovne istine Jevanđelja.
Simvoli vere nikada nisu bili zamena za Sveto pismo. Njihova svrha bila je da pomognu vernicima da razumeju suštinu biblijske poruke, da pouče nove hrišćane, da služe u misiji Crkve i da štite zajednicu od lažnih učenja.
I danas imamo istu potrebu. Kada nekome objašnjavamo šta je hrišćanstvo, ne počinjemo od svakog pojedinačnog stiha Svetog pisma. Najpre izlažemo njegovu suštinu. Upravo to čini Apostolsko verovanje – ono u sažetom obliku izražava temeljne istine hrišćanske vere.
2. ZNAČENjE REČI „KREDO“ ILI „SIMVOL VERE“
Reč „kredo“ potiče od latinske reči credo, što znači „verujem“.
Simvol vere je sažeta izjava koja izražava osnovna verovanja hrišćanske zajednice. On predstavlja zajedničko svedočanstvo vere Crkve i pokušaj da se u kratkom obliku izlože najvažnije istine hrišćanskog učenja.
Kada hrišćanin kaže: „Verujem u Boga“, on ne izgovara samo intelektualnu tvrdnju. On ispoveda poverenje, odanost i pripadnost Bogu.
Zato je simvol vere mnogo više od spiska dogmi. On je ispovest vere koja povezuje razum, srce i život. Njime hrišćanin svedoči ne samo šta smatra istinitim, već i kome je poverio svoj život.
3. POREKLO APOSTOLSKOG VEROVANjA
Poreklo hrišćanskih simvola vere nalazi se u samom Novom zavetu i životu rane Crkve.
Nakon svog vaskrsenja Hristos je učenicima dao Veliki nalog:
„Idite, dakle, i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da drže sve što sam vam zapovedio.“ (Matej 28,19–20)
Od samog početka hrišćanskog života poučavanje i krštenje bili su neraskidivo povezani. Oni koji su želeli da postanu hrišćani morali su da upoznaju osnovne istine vere koju prihvataju.
Do sredine prvog veka hrišćani su već bili izloženi progonu. Posle Neronovih progona 64. godine, pripadnost Crkvi više nije bila bezbedna odluka. Ispovedanje vere moglo je čoveka koštati imovine, slobode, pa čak i života.
Zato je bilo važno znati šta znači biti hrišćanin.
Koja su to uverenja koja čovek prihvata? Šta je srž hrišćanske poruke? Za koju istinu je vredno živeti i umreti?
Odgovor na ova pitanja nalazimo u ranim krštenjskim ispovestima vere.
Kada bi neko postao hrišćanin, prolazio je kroz period poučavanja u veri. Tokom tog vremena upoznavao je osnovna učenja Crkve. Na kraju pripreme, neposredno pre krštenja, javno je ispovedao veru koju je primio.
U početku je najkraća hrišćanska ispovest vere bila jednostavna rečenica:
„Isus je Gospod.“
Ovaj izraz susrećemo na više mesta u Novom zavetu (Rimljanima 10,9; 1. Korinćanima 12,3; Filipljanima 2,11).
Međutim, ova kratka rečenica nosila je ogroman značaj.
Ispovediti da je Isus Gospod značilo je priznati Njegovu vlast nad čitavim životom. Za prve hrišćane to je istovremeno značilo i odbijanje da se rimski car prizna kao vrhovni gospodar. Hrišćani su verovali da mogu služiti samo jednom Gospodu – Isusu Hristu.
Vremenom su ove kratke ispovesti razvijane u potpunije oblike koji su obuhvatali osnovne istine o Bogu Ocu, Sinu i Svetome Duhu, o Hristovom ovaploćenju, smrti i vaskrsenju, kao i o Crkvi i spasenju.
Već krajem drugog veka nalazimo tekstove kod Tertulijana i Svetog Irineja Lionskog koji veoma podsećaju na kasniji Apostolski simvol vere.
Važno je naglasiti da su ove ispovesti postojale pre nego što je novozavetni kanon bio konačno utvrđen. One nisu nastale pored Svetog pisma niti protiv njega, već iz same apostolske vere koju je Crkva čuvala i prenosila.
Kada su kandidati za krštenje na Uskrs javno izgovarali simvol vere, oni nisu ponavljali prazne reči. Ispovedali su veru koju su razumeli, prihvatili i kojoj su odlučili da ostanu verni.
Tako je Apostolsko verovanje postalo ne samo sredstvo poučavanja, već i svedočanstvo pripadnosti Hristu i Njegovoj Crkvi.
4. SVRHA APOSTOLSKOG VEROVANjA
Kao što smo videli, Apostolsko verovanje nastalo je u kontekstu krštenja i poučavanja novih vernika. Tokom vekova njegova uloga se proširila. Koristilo se kao ispovest vere prilikom bogosluženja, kao merilo pravoslavnog učenja i kao sredstvo katihizacije. Ipak, njegova osnovna svrha ostala je nepromenjena: da pomogne hrišćanima da razumeju, ispovedaju i žive veru koju su primili od apostola.
U našem vremenu Apostolsko verovanje ima najmanje tri važne uloge.
1. Apostolsko verovanje sažima suštinu hrišćanske vere
Apostolsko verovanje predstavlja kratak pregled osnovnih istina hrišćanstva. Ono nije zamena za Sveto pismo, niti može zameniti lični odnos sa Bogom. Izgovaranje simvola vere samo po sebi nikoga ne čini hrišćaninom. Hrišćanin postaje onaj ko veruje u Isusa Hrista, sledi Ga i živi u zajednici sa Njim.
Ipak, vera uvek ima svoj sadržaj. Nije dovoljno reći da verujemo; potrebno je znati u koga i u šta verujemo. Apostolsko verovanje upravo to čini. Ono u kratkom obliku predstavlja osnovne istine Jevanđelja: ko je Bog, ko je Isus Hristos, šta je učinio za naše spasenje, ko je Sveti Duh, šta je Crkva i kakva je naša nada u budući život.
Zanimljivo je da se u Apostolskom verovanju ne pominju sva hrišćanska učenja. Na primer, ne nalazimo rečenicu: „Verujem u Sveto pismo.“ To ne znači da je značaj Pisma zanemaren. Naprotiv, čitavo verovanje počiva na biblijskom svedočanstvu. Većina njegovih tvrdnji preuzeta je neposredno iz Svetog pisma ili predstavlja sažetak njegovog učenja.
Zato Apostolsko verovanje treba posmatrati kao uvod u dublje proučavanje vere, a ne kao njenu konačnu granicu. Ono nas poziva da istražujemo bogatstvo Jevanđelja i da sve dublje ulazimo u razumevanje Božje istine.
2. Apostolsko verovanje nas čuva od nepotpunih tumačenja hrišćanstva
Jedna od najvećih opasnosti u duhovnom životu jeste jednostranost.
Ljudi često naglašavaju samo one delove hrišćanske vere koji su im bliski ili zanimljivi. Neki govore isključivo o Bogu Ocu. Drugi stavljaju naglasak samo na delo Svetoga Duha. Treći se usredsređuju isključivo na lični odnos sa Hristom. Svaki od ovih naglasaka može biti ispravan, ali nijedan sam po sebi ne predstavlja punoću hrišćanske vere.
Apostolsko verovanje nas podseća da je Jevanđelje uvek šire od naših ličnih interesovanja i naglasaka. Ono nas poziva da sagledamo celinu Božjeg dela spasenja.
Zbog toga se verovanje može uporediti sa mapom ili kompasom. Ono ne sadrži sve što postoji u hrišćanskoj teologiji, ali nam pokazuje osnovne pravce i pomaže da ne zalutamo.
Kroz vekove su mnogi vernici otkrili da ih je upravo proučavanje simvola vere podstaklo da razmišljaju o temama koje bi inače zanemarili. Neki su prvi put ozbiljno razmišljali o ulozi Crkve. Drugi su otkrivali značaj Svetoga Duha. Treći su produbljivali razumevanje vaskrsenja i večnog života.
Na taj način Apostolsko verovanje proširuje naše duhovne vidike i podstiče nas da upoznamo punoću vere koju je Crkva primila od apostola.
Posebno je važno što nas podseća da hrišćanstvo nije isključivo individualna stvar. Savremeni čovek često posmatra veru kao privatni odnos između sebe i Boga. Iako je lična vera neophodna, ona nikada nije odvojena od zajednice verujućih.
Zato ispovedanje vere u „svetu katoličansku Crkvu“ i „zajednicu svetih“ ispravlja svaki nezdravi individualizam i podseća nas da smo pozvani da budemo deo Hristovog tela.
3. Apostolsko verovanje nas povezuje sa Crkvom kroz vekove
Vera nikada nije samo privatno uverenje pojedinca. Od samog početka hrišćanstvo je bilo vera zajednice.
Kada čovek poveruje u Isusa Hrista, on ne ulazi samo u lični odnos sa Bogom. On postaje deo naroda Božjeg i član Hristovog tela – Crkve.
Apostolsko verovanje nas podseća na tu činjenicu.
Kada izgovaramo njegove reči, ne stojimo sami. Pridružujemo se bezbrojnim hrišćanima koji su tokom vekova ispovedali istu veru. Istim rečima molili su se mučenici, monasi, episkopi, misionari, učitelji, roditelji i obični vernici.
Ovo nam daje osećaj istorijske dubine i duhovne pripadnosti. Podseća nas da nismo prvi koji postavljaju pitanja o veri, sumnji, stradanju ili spasenju. Pre nas su tim putem prošli milioni vernika koji su u Hristu pronašli smisao, snagu i nadu.
Apostolsko verovanje zato nije samo sažetak učenja. Ono je i svedočanstvo pripadnosti velikoj porodici vere koja traje već dve hiljade godina.
5. ZAKLjUČAK
Apostolsko verovanje nikada nije bilo zamišljeno kao formalna ili mehanička molitva koja se ponavlja bez razmišljanja. Za prve hrišćane ono je predstavljalo živu i ličnu ispovest vere.
Kada su silazili u vode krštenja, nisu izgovarali apstraktne bogoslovske formule. Ispovedali su svoju vernost Hristu i javno svedočili da su svoj život predali Njemu.
U vremenima progona to je bila odluka koja je mogla imati ozbiljne posledice. Ispovediti veru značilo je prihvatiti novi identitet i novi način života. Značilo je reći „da“ Hristu i Njegovom Carstvu, čak i onda kada je to nosilo rizik i cenu.
Zato Apostolsko verovanje nikada ne treba posmatrati kao puki istorijski dokument. Ono je svedočanstvo vere koje i danas ima snagu da oblikuje život hrišćana.
U svetu ispunjenom različitim idejama, ideologijama i duhovnim ponudama, Apostolsko verovanje ostaje pouzdan vodič kroz osnovne istine hrišćanske vere. Ono nas podseća na ono što je suštinsko, čuva nas od jednostranosti i vraća nas središtu Jevanđelja.
Istovremeno, ono nas poziva na dublje istraživanje vere. Svaki njegov član otvara važna pitanja o Bogu, čoveku, spasenju, Crkvi i večnom životu. Zato je ono više od kratkog sažetka vere – ono je poziv na duhovno putovanje.
U narednim poglavljima zaustavićemo se na svakoj rečenici Apostolskog verovanja pojedinačno. Nastojaćemo da razumemo ne samo šta Crkva veruje, već i zašto je to važno za naš život danas.
Jer hrišćanska vera nije samo skup ideja koje treba prihvatiti. Ona je poziv na susret sa živim Bogom, na život u zajednici Njegovog naroda i na nadu koja prevazilazi granice ovoga sveta.
++ Petar