Nema Tajne ni temeljnije ni uzvišenije od Presvetoga Trojice, gde se u samom nazivu ističe jedinstvo u odnosima Triju Božanskih Osoba, kako je govorna praksa na Zapadu, odnosno Presvete Trojice, gdje je naglasak na različitosti Božanskih Osoba: Oca, Sina i Duha Svetoga, kako se uobičajilo govoriti na Istoku. Navedimo i još jednu razliku: u katoličkom učenju Duh Sveti izlazi od Oca i Sina (Filioque), a u pravoslavnom Duh izlazi od Oca po Sinu. Crkva je za Presveto Trojstvo, liturgijsku svetkovinu nad svetkovinama, u godišnjem ciklusu B izabrala perikopu iz Matejevog Evanđelja gde se poimence i poredano spominju sve Tri Božanske Osobe Otac, Sin i Duh Sveti, kako će to Nikejski sabor 325. godine i dogmatski uobličiti.

Svega je pet evanđeoskih stihova o kojima ovde razmišljamo.

Jedanaestorica pođoše u Galileju na goru kamo im je naredio Isus. Kad ga ugledaše, padoše ničice preda nj. A neki posumnjaše (Mt 28,16-17).

Ovde ne ulazimo u tumačenje razlika evanđeoskih prikaza Isusova zemaljskog oproštaja od apostola: je li to bilo u Galileji, kako ovdje navodi sv. Matej, ili u Judeji, kako je zapisao sv. Luka (24,50; Dj 1,12). Držimo se sama događaja i Isusovih poslednjih riječi. Kada se Isus pojavio ili ukazao Jedanaestorici na nekoj „gori“ u Galileji, možda na gori Taboru, apostoli popadoše na zemlju i ničice mu se pokloniše. I priznaše ga svojim Gospodom i svojim Bogom. Matej, apostol i evanđelist, svedok prve ruke, držao je potrebnim istaknuti: „A neki posumnjaše.“ To će reći da neki od apostola ne bijahu još sigurni u Isusovo uskrsnuće i ukazanja. Je li i tu „ovekovečen“ Toma apostol, sumnjivac, odnosno „neverni“, kako ga Isus nazva (Jn 20,27), koji nakon susreta s Uskrslim u dvorani Poslednje večere nedelju dana nakon prvih ukazanja beše izrazio svoju veru u Isusa kao Gospoda i Boga, ali ga opet spopale kušnje sumnje? Sasvim moguće. Ali iz teksta se vidi da je bilo više apostola, „neki“, koji posumnjaše. Pitahu se: je li to san ili java? Je li to stvarnost ovoga ili onoga sveta? Jesu li ove tri godine uspešno ili bezuspešno prošle? Isus će ubrzo nestati ispred njihovih očiju, hoće li se trebati vratiti na uobičajene seoske i ribarske zanate? I evanđelist Luka donosi Isusove učiteljske prekore apostolima tom prilikom: „Zašto vam sumnje obuzimaju srce?“ (Lk 24,38). Sumnje u Isusovo ukazanje? „I dok oni od radosti još ne vjerovahu, nego se čudom čuđahu“ (Lk 24,41), jer bijahu zadivljeni Isusovom novom pojavom, u uskrsnom telu i odelu.

Opunomoćenik

Isus im pristupi i prozbori: “Dana mi je sva vlast na nebu i na zemlji!“ (Mt 28,19).

Isus nastupa kao savršen ovlaštenik kojega je Otac opunomoćio da se služi svom božanskom učinkovitom, tj. zakonodavnom, izvršnom i sudbenom vlašću. Zaslužio je to poslušnošću kojom „sam sebe oplijeni“ i „ponizi“, „postavši ljudima sličan, čovjeku obličjem nalik“, kako čitamo u Pavlovu hvalospevu Hristu Otkupitelju (Fil 2,6-11); poslušan kao Sin počevši od prihvaćanja utelovljenja u Nazaretu od Djevice Marije pa u jedinstvu dveju naravi u jedincatoj Božanskoj Osobi; odan Ocu do pregorke muke i smrti na Kalvariji i konačno Bog Otac njega, Bogočoveka, preuzvisi uskrsnućem i uzlaskom u nebesku slavu gde sedi s desne Očeve. Čin najvećega Očeva priznanja i nagrade. Otac bijaše siguran da će Sin kao čovek ispuniti sve što mu je povereno kao da sam Otac sve to čini po sebi. I po tom se vidi kakva savršena harmonija vlada između Oca i Sina, na koju se Isus toliko puta poziva u svojim nagovorima apostolima, osobito u svečanu govoru na Poslednjoj večeri. I zatražio da i mi budemo puni poverenja prema Ocu i Sinu/Bogočoveku kao i u savršenu jedinstvu među sobom.

Učitelj

Pođite dakle i učinite mojim učenicima sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Duha Svetoga (Mt 28,19).

Ovde su dva Isusova kategorička imperativa učenicima, bez ikakva kondicionala. Prvi, Isus naređuje učenicima i ovlašćuje ih – to znači ono: dakle! – da pođu iz Palestine na sve četiri strane sveta, jednako i u prijateljske i u neprijateljske zemlje. Već bijaše jedno poslanje Dvanaestorice, ono nacionalno, unutrašnje, da bolesne isceljuju i mrtve oživljuju, uz izričitu zabranu: „K poganima ne idite ni u koji grad samarijski ne ulazite!“ (Mt 10,5), nego „radije k izgubljenim ovcama doma Izraelova“. Sada su poslani da prelaze granice i put je otvoren u međunarodne vode odnosno među sve narode do kraja sveta i veka.

Drugi je Isusov imperativ da „sve narode“ sveta učine njegovim „učenicima“. Ne samo da druge pouče, nego upravo da učine druge narode Isusovim „učenicima“, kako je u grčkom izvorniku (matheteúsate). Po čemu će biti njegovi učenici? Po dvema bitnim oznakama: „krsteći ih u ime Oca i Sina i Duha Svetoga“. Sakrament krštenja se deli svakoj nekrštenoj osobi koja to u veri prihvata u svim narodima na zemlji. Mala deca u veri svojih roditelja. Krštenje se podeljuje u ime Triju Božanskih Osoba. Iz ljudskoga se bića odstranjuje iskonski greh, a u dušu se krštenika utiskuje neizbrisiv pečat posvetne milosti Oca, Sina i Duha Svetoga i krštenik postaje dete Božje.

– I mi hrišćani spominjemo sve Tri Božanske Osobe ne samo prigodom krštenja, nego i svaki put kada se svakodnevno osenjujemo znakom krsta i kada toliko puta izgovaramo trojstvenu pohvalu: Slava Ocu i Sinu i Duhu Svetomu.

A druga je oznaka toga sveopšega poslanja da apostoli prenesu ljudima sveta Isusovu nauku:

i učeći ih čuvati sve što sam vam zapovjedio! (Mt 28,20).

Ne samo da sve narode poučavaju (didáskontes) da znaju te postanu istinski učenici Hrista Učitelja, nego da verno opslužuju, izvršuju, čuvaju Isusovu nauku. A to je opsluživanje Deset Božjih zapovesti uručenih Mojsiju na Sinaju (up. Mt 19,18); poštovanje Osam blaženstva iz Govora na gori i sav Govor na gori (Mt 5-7); pohađanje svetih tajni koji su već na neki način uključeni u sedmerostruke zazive Molitve koju je također Isus u Govoru na gori poučio svoje učenike (Mt 5,9-13), a te su tajne ustanovljiavane tokom Isusovog javnog delovanja, od ženidbe u prvome nastupu u Kani Galilejskoj do krštenja naređena u ovom rastanku u istoj Galileji.

Pomoćnik  

I evo, ja sam s vama u sve dane – do svršetka svijeta (Mt 28,20).

Isus svojim učenicima jamči svoju prisutnost i pomoć. Koncilska konstitucija o svetoj liturgiji Sacrosanctum Concilium (br. 7), Isusovu djelatnu nazočnost ovako predstavlja: Hrist je u svojoj Crkvi uvek pri­sutan, a osobito i osobno pod euharistijskim prilikama. Prisutan je svojom moći u svim ostalim sakramen­tima. Prisutan je u svojoj reči kada se čita Sveto Pismo. Isto tako kada Crkva moli i psalmira. Prisutan je prema svomu obećanju: „Gdje su dvojica ili trojica sabrana u moje ime, tu sam ja među njima“ (Mt 18,20).

Zaključak. Iako Gospod Isus u ovih pet Matejevih stihova četiri puta nastupa u prvom licu jednine: Dana mi je…, mojim učenicima…, što sam vam zapovjedio…, ja sam s vama…, a samo jednom kao Sin Božji u spomenu Presvetoga Trojstva, ipak u svim činima njegova Božanstva sudeluju i druge dve Božanske Osobe poštujući red: Oca, Sina i Duha Svetoga. Navedimo neke temeljne pojmove kao što su Bog, Gospod, Život, Istina.

Za Oca kažemo i verujemo da jest Bog (Rim 15,6) i da to Božanstvo nije ni od koga primio; isto tako za Sina (Iv 1,18), kojega Otac rađa odveka; i za Duha Svetoga da jest Bog (Iv 4,24), a po naravi postoji samo jedan jedincati Bog.

Za Oca kažemo da je Gospod (Mt 22,37), jednako tako i za Sina (Ef 1,3) kao i za Duha Svetoga (Mk 12,35).

Za Oca kažemo da je Život (Iv 5,26), za Sina također (Iv 14,6) i za Duha Svetoga (Rim 8,10).

Za Oca kažemo da je Istina (Iv 15,26), isto tako i za Sina (Iv 14,6) i za Duha Svetoga (Iv 16,13).

A sve ove objavljene istine, istinske pradogme, poprimile su i crkvenu dogmatsku formulaciju na Nicejsko-carigradskom koncilu: Vjerujem u jednoga Boga.