‘Starajte se, dakle, za veće darove.  A pokazaću vam i još bolji put.’ (1.Korinćanima 12,31)

Učenje da se ispoljava ljubav umnogome je slično učenju novog jezika. Istina, ljudima je izvesna mera ove božanske osobine urođena (Postanje 1,27; uporedi s 1.Jovanovom 4,8). Pa ipak, učenje da se ispoljava ljubav zahteva dodatni napor – naročito danas, kada prirodne naklonosti ima tako malo (2.Timoteju 3,1-5).  To je ponadak slučaj upravo u porodici.

Mnogi odrastaju u gruboj sredini gde ljubazne reči teško da se ikada izgovore – ako se uopšte i izgovore (Efescima 4,29-31; 6,4). Kako, onda, možemo naučiti da ispoljavamo ljubav – čak i ako nam je retko kad pokazana?

Može nam pomoći Biblija. u 1.Korinćanima 13,4-8, Pavle ne daje mehaničku definiciju toga šta je ljubav, već živi opis toga kao ovaj najviši oblik ljubavi deluje. Osmatranje tih stihova pomoći će nam da razumemo prirodu ove božanske osobine i bolje će nas opremiti da je ispoljavamo. Osmotrimo neke fasete ljubavi koje je opisao Palve. Uglavnom ćemo ih grupisati u tri kategorije: uopšte naše ponašanje, zatim, konkretnije, naši odnosi s drugima, i na kraju, naša ustrajnost.

Ljubav nam pomaže da pobedimo ponos

Nakon svojih uvodnih komentara o ljubavi, Pavle je Korinćanima napisao: ‘Ljubav nije zajedljiva’ (1.Korinćanima 13,4). Zavist se može manifestovati u ljubomornom nezadovoljstvu što drugima dobro ide i što uspevaju. Takva ljubomora je razorna – fizički, emocionalno i duhovno (Poslovice 14,30; Rimljanima 13,13; Jakov 3,14-16)

Upitaj se: Da li postajem zavidan kada izgleda da su me prevideli za neku službu u Crkvi?  Ukoliko je odgovor da, ne očajavaj. Biblijski pisac Jakov podseća nas da je ‘zavist’ prisutna u svim nesavršenim ljudima (Jakov 4,5).  Ljubav prema braći može ti pomoći da ponovo uspostaviš svoju ravnotežu.  Ona ti može omogućiti da se raduješ s onima koji se raduju i da ne gledaš kao ličnu uvredu kada neko drugi primi blagoslov ili neki kompliment (uporedi s 1.Samuilova 18,7-9).

Pavle dodaje da se ljubav ‘ne usnosi, ne nadima se’ (1.Korinćanima 13,4). Ukoliko imamo neki talenat ili neku sposobnost, nema potrebe da paradiramo time.

Na primer, neki bi mogli biti skloni da se hvališu svojim dostignućima. Čak i ako imamo neku naročitu veštinu ili sposobnost koja nedostaje drugima u Crkvi, zar nam to daje za pravo da se nadimamo?  Na kraju krajeva, svoje urođene talente koje posedujemo treba da koristimo da bismo promovisali jedinstvo – a ne sebe (Matej 23,12; 1.Petrova 5,6).

Pavle je pisao da iako Crkva ima mnogo članova ‘Bog složi telo’ (1.Korinćanima 12,19-26).  Grčka reč prevedena kao ‘složi’ označava harmonično uklapanje, kao kod mešanja boja. Stoga nijedna osoba u Crkvi ne treba da se nadima zbog svojih spsobnosti niti da pokušava da dominira nad drugima (Poslovice 16,19; 1.Korinćanima 14,12; 1.Petrova 5,2.3).

Ljubav ‘nije koristoljuviba’ (1.Korinćanima 13,5).  Osoba koja ima ljubavi ne manipuliše drugima kako bi ostvarila svoje ciljeve. Biblija sadrži upozoravajuće primere što se tiče ovoga. Da ilustrujemo: čitali smo o Dalidi, Jezavelji i Gotoliji – ženama koje su manipulisale drugima radi svojih sebičnih ciljeva (Sudije 16,16; 1.Carevima 21,25; 2.Dnevnika 22,10-12).  Tu je bio i sin kralja Davida, Avesalom. On bi prilazio onima koji su dolazili u Jerusalim radi sudse odluke i lukavo širio glas da na kraljevom dvoru nema istinskog zanimanja za njihove probleme. I odmah zatim rekao da ono što je dvoru stvarno potrebno jeste jedan srdačan čovek kao što je on (2.Samuilova 15,2-4).  Naravno, ono za šta je Avesalom bio zainteresovan nisu bili potlačeni, već on sam. Postupajući kao samoimenovani kralj, zavladao je srcima mnogih. Ali s vremenom, Avesalom je doživeo težak poraz. Kada je poginuo, nisu ga smatrali vredniim čak ni pristojne sahrane (2.Samuilova 18,6-17).

To je upozorenje za današnje hrišćane. Bilo da smi muškarci ili žene. Možda smo po prirodi uvredljivi. Možda nam je lako da uvek isteramo svoje, da tako kažemo, tako što bismo vodili glavnu reč u razgovoru ili slomili otpor onih koji imaju drugačije gledište. Međutim, ukoliko stvarno imamo ljubavi, pazićemo i na korist drugih (Filipljanima 2,2-4). Nećemo iskorišćavati druge niti unapređivati sumnjive ideje zbog našeg iskustva ili položaja u Crkvi, kao da su naša gledišta jedina koja vrede.  Umesto toga, imaćemo na umu biblijsku izreku: ‘Oholost dolazi pred pogibao, i ponosit duh pred propast’ (Priče 16,18).

Ljubav gradi mirne odnose

Pavle je takođe pisao da je ljubav ‘dobra’ i da se ‘ne ponaša nepristojno’ (1.Korinaćnima 13,4.5). Da, ljubav nam neće dozvoliti da postupamo neučtivo, vulgarno ili bez poštovanja. Umesto toga, uzimaćemo u obzir osećanja drugih.  Na primer, osoba koja ima ljubavi izbegavaće da radi stvari koje bi uznemirile savest drugih (uporedi s 1.Korinćanima 8,13). Ljubav se ‘ne raduje nepravdi, a raduje se istini’ (1.Korinćanima 13,6). Ako volimo Božiji zakon, nećemo zatvarati oči rped nemoralom niti će nas zabavljati stvari koje Bog mrzi (Psalam 119,97). Ljubav će nam pomoći da nađemo radost u stvarima koje izgrađuju a ne u stvarima koje ruše (Rimljanima 15,2; 1.Korinćanima 10,23.24; 14,26).

Pavle piše da se ljubav ‘ne razdražuje’ (nije preosetljiva) (1.Korinćanima 13,5). Doduše, sasvim je normalno da se mi kao nesavršeni ljudi uzrujamo ili da osećamo izvesnu meru ljutine kada nas neko uvredi. Međutim, bilo bi pogrešno gajiti duhotrajnu ozlojeđenost ili ostati u isprovociranom stanju (Psalam 4,4; Efescima 4,26).  Ukoliko se ne bi kontrolisao, čak i opravdan gnev bi doveo do nemudrog posupanja, i Bog bi nas mogao smatrati odgovornima za to (Postanje 34,1-32; 49,5.7; Brojevi 12,3; 20,10-12; psalam 106,32.33).

Neki su dozvolili da nesavršenost drugih utiče na njihovu odluku o posećivanju bogosluženja ili o propovedanju. Ranije su mnogi od njih vodili tešku borbu za veru, požda podnoseći protivljenje porodice, ismevanje od kolega i tome slično. Oni su podneli takve prepreke zato što su na njih gledali kao na ispite integriteta, što i jeste tako. Ali šta se dešava kada suhrišćanin kaže ili učini nešto što je bez ljubavi? Nije li to ispit integriteta? Jeste, zaista, jer ako ostanemo u isprovociranom stanju, mogli bismo ‘dati pristupa đavolu’ (Efescima 4,27).

S dobrim razlogom, Pavle dodaje da ljubav ‘ne računa zlo’ (1.Korinćaniima 13,5). On ovde koristi jedan izraz iz računovodstva, očigledno da bi sugerisao na čin upisivanja uvrede u knjigu dugova kako se ne bi zaboravila. Da li je izraz ljubavi da trajno zapišemo u sećanje neku reč ili postupak koji nas je zaboleo, kao da će nam nekad u budućnosti biti potrebno da se pozovemo na to? Kako nam samo može biti drago što Gospod nas ne ispituje na tako bespoštedan način (Psalam 130,3). Da, kada se kajemo, On briše naše grehove (Dela 3,19).

Možemo oponašati Gospoda u tom pogledu. Ne treba da budemo prekomerno osetljivi kada izgleda da nas neko omalovažava. Ukoliko smo brzi da se uvredimo, možemo sebe povrediti dublje nego što bi to ikada mogla osoba koja nas je uvredila (Propovednik 7,9.22). Umesto toga, potebno je da upamtimo da ljubav ‘uvek veruje’ (1.Korinćanima 13,7).  Naravno, niko od nas ne želi da bude lakoveran, ali ne treba ni da prekomerno sumnjamo u motive naše braće. Kad god je to moguće, nemojmo sumnjati u druge (Kološanima 3,13).

Ljubav nam pomaže da istrajemo

Pavle nam zatim govori da ‘ljubav dugo trpi’ (1.Korinćanima 13,4).  Ona nam omogućuje da podnesemo iskušavajuće uslove, možda na neko duže vreme. Na primer, mnogi hrišćani godinama žive u religiozno razdeljenom domu. Drugi nisu u braku, ne po svom izboru, već zbog toga što ne mogu naći odgovarajućeg bračnog druga ‘u Gospodu’ (1.Korinćanima 7,39; 2.Korinaćnima 6,14). Zatim, tu su oni koji se bore sa iznutrujućim zdravstvenim problemima (Galatima 4,13.14; Filipljanima 2,25-30). Stvarno, u ovom nesavršenom svetu, niko nije u životnoj situaciji koja ne zahteva neku vrstu ustrajnoti (Matej 10,22; Jakov 1,12).

Pavle nas uverava da ljubav ‘sve podnosi… svaku nadu čuva, sve snosi’ (1.Korinćanima 13,7). Ljubav prema Gospodu osposobiće nas da podnesemo bilo koju situaciju zarad pravednosti (matej 16,24; 1.Korinćanima 10,13). Mi ne tražimo mučeništvo. Baš naprotiv, naš cilj jeste da vodimo miran, tih život (Rimljanima 12,18; 1.Solunjanima 4,11.12). Međutim, kada naiđu istpiti vere, rado ih podnosimo kao deo cene onoga što znači biti hrišćanski učenik (Luka 14,28-33). Dok podnosimo, nastojmo da održimo pozitivno gledište, nadajući se najboljem ishodu usred iskušavajućih situacija.

Patnja nije jedina okolnost za koju je potrebna ustrajnost. Ponekad ustrajati jednsotavno znači trajati, nastaviti utvrđenim obrascem bilo da su iskušavajuće situacije prisutne ili ne. Ustrajnost uključuje i održava dobre duhovne rutine. Na primer, da li čitaš Božiju Reč i meditiraš o njoj i komuniciraš sa svojim nebeskim Ocem putem molitve? Da li redovno prisustvuješ bogosluženju, i da li izvlačiš korist iz izmene ohrabrenja sa suvernicima?  Ako je tvoj odgovor da, onda bilo da je sada za tebe povoljno ili problematično vreme, ti si ustrajan.  Nemoj se predati, ‘jer ćemo u svoje vreme požnjeti ako ne sustanemo’ (Galatima 6,9).

Ljubav – bolji put

Pavle je naglasio važnost pokazivanja ljubavi time što je ovu božansku osobinu nazvao ‘boljim putem’ (1.Korinćanima 12,31). U kom smislu boljim? Pa, Pavle je upravo nabrojao darove Duha koji su bili uobičajeni među hrišćanima iz prvog veka. Neki su dobili moć proricanja, drugi su bili opunomoćeni da leče bolesti, mnogima je bila data sposobnost da govore jezike.  Stvarno zapanjujući darovi. Pa ipak, Pavle je rekao Korinćanima: ‘Kad bih jezicima ljudi i anđela govorio, a ljubavi ne imao, bi bih kao medenica koja zveči ili cimbal koji ječi. Kad bih imao i dar proricanja, i znanje svih tajni, i celo poznanje, i kad bih imao i svu veru, da bih i gore mogao da premeštam, a ljubavi ne imao, bi bih ništa.’ (1.Korinćanima 13,1.2)  Da, čak i dela koja bi inače imala vrednost, postaju ‘mrtva dela’ ukoliko motiv za njih nije ljubav prema Bogu i bližnjem (Jevrejima 6,1).

Isus je dao još jedan razlog zbog čega treba da negujemo božansku osobinu ljubavi.  ‘Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako se među sobom ljubite’ (Jovan 13,35). Reč ‘ako’ prepušta svakom hrišćaninu na volju da li će naučiti da pokazuje ljubav ili neće. Na kraju krajeva, sama činjenica da smo u stranoj zemlji ne bi nas naterala da govorimo njen jezik. Tako nas ni jednostavno posećivanje bogosluženja u Crkvi ili druženja sa suhrišćanima ne uči automatksi kako da pokazujemo ljubav.  Učenje tog ‘jezika’ zahteva neprestan napor.

Ponekad nećeš odgovarati nekom aspektu ljubavi koji je Pavle razmotrio. Ali nemoj se obeshrabriti. Strpljivo se usredsredi na to. Nastavi da konsultuješ Bibliju i primenjuj njena načela u svojim postupcima s drugima. Nikad nemoj zaboraviti primer koji sam Gospod psotavlja za nas. Pavle je opominjao Efežane: ‘Budite jedan drugome dobri, milostivi, praštajući jedan drugome, kao što je Bog u Hristu vama oprostio’ (Efescima 4,32).

Baš kao što ti učenje da se izraziš na novom jeziku na kraju postane lakše, s vremenom ćeš verovatno otkriti kako ti je ispoljavanje ljubavi postalo lakše. Pavle nas uverava da ljubav ne prestaje nikada (1.Korinćanima 13,8). Za razliku od čudesnih darova Duha, ljubav nikada neće prestati da postoji. Zato nastavi da učiš kako da pokazuješ ovu božansku osobinu. Ona je, kao što je Pavle naziva, ‘bolji put’.