Pročitati: Jovan 1,1-18.

Šta slavimo na Božić? Da je Bog postao čovek. Šta to znači? Da li se to uopšte može shvatiti? Pokušajmo. I Reč je telom postala i prebivala je među nama. Bog se rodio kao što se svaki dan rađaju stotine hiljada ljudskih bića na ovoj zemlji. Bog je postao embrion. Zavistan od drugih. Evanđelista Jovan svesno bira reči: Reč je postala telesna. Četvrto evanđelje je nastalo krajem prvog veka. U to vreme bilo je popularno mišljenje da je važno samo ono što je duhovno: nutrina, ideje, duša. Zemaljska stvarnost, telo, materija, politika i društvo, sve se to smatralo nečim drugorazrednim, neduhovnim, zlim. Ovo mišljenje bilo je prisutno i u nekim hrišćanskim krugovima krajem prvoga veka. To konkretno znači da je Isusovo čoveštvo, njegova ljudskost, nije važno.

On je prividno uzeo ljudsko telo, tek spoljašnje prihvatio ljudski lik. Više je lebdio nego hodao zemljom. Jovanovo evanđelje ustaje protiv takvog razvodnjavanja Isusovog lika. Reč je telom postala. Bogu je važan ovaj vidljiv, zemaljski svet. A sve to ima posledice za našu pobožnost. Često se verovalo da se prava pobožnost sastoji u tome da pobegnemo od sveta i potpuno se posvetimo bogu, da okrenemo leđa ovom svetu. Moderna verzija ove stare zablude glasi: ‘Politiku isterati napolje iz crkve, brinite se samo o spasenju duše’!  Politički angažman je prljav posao, hrišćaninu je najbolje da se svega toga kloni. Da li je Isus to učinio? Da li se povukao iz istorije, pobegao od odgovornosti za svet, u nutrinu, u privatnost? Da pojasnimo: nutrina, molitva, tišina, razmišljanje o bogu, sve to jeste i ostaje važno područje hrišćanske pobožnosti. To je neotklonjivo. Ali ako želimo ozbiljno da shvatimo Božje utelovljenje, tada hrišćanskoj pobožnosti bitno pripada okretanje ovome svetu i zadacima u njemu.

Bog je postao čovek u zemlji izmučenoj terorom, nasiljem, bedom, u zemlji koja, kako danas tako i nekada, nimalo nije ‘sveta zemlja’, već mesto sukoba i mržnje. Postao je čovek u zemlji u kojoj se proliva krv do današnjeg dana. Međutim, Isus  proliva sopstvenu a ne tuđu krv. On iz ljubavi žrtvuje sebe, a ne druge. On gradi most između Boga i ljudi, između vernika i nevernika, most između rastrganih i posvađanih ljudi. Ako želimo da postanemo ljudi poput Isusa, moramo graditi mostove ljudskosti. To znači da se ne bojimo suočavanja sa problemima koji pritiskaju društvo: nezaposlenost, siromaštvo, uništeni brakovi, usamljenost, bolest, smrt: briga za okolinu, zaštita manjina, mirotvorstvo i nenasilno rešavanje sukoba, borba protiv raznih predrasuda.

Isus dolazi svaki dan, i svaki dan je Božić za hrišćane, ako se u njima rađa Bog i ako vide nevolju bližnjih.  Zato je Božić zahtevna svetkovina, ako je ispravno shvatimo. U isto vreme, Božić je i utešna svetkovina. Možda slavimo Božić zabrinuti za ekonomsku situaciju. Možda slavimo Božić sami, prvi put bez voljene osobe.

U našim brigama i strahovima, u našim slabostima i bolestima, u našoj usamljenosti – u svemu tome Bog je i nama sasvim blizu. Emanuil – s nama Bog. Vera u Novorođeno Dete, donosi spoznanje prisutnosti Božje u našem svetu. Usred naše prolaznosti je neprolazni Bog.