Molitva koja počinje rečima:
„Milostivi Gospode, ne usuđujemo se da pristupimo Tvojoj trpezi oslanjajući se na svoju pravednost, nego na Tvoje mnoge i velike milosti…“
jedna je od najlepših molitvi pripreme za Sveto Pričešće u anglikanskoj liturgijskoj tradiciji. Poznata je pod imenom Prayer of Humble Access, odnosno „Molitva smirenog pristupa“.
U bogoslužbenom obliku pojavljuje se u Engleskoj 1548. godine, u Order of Communion, a zatim i u prvoj engleskoj Knjizi zajedničkih molitava iz 1549. godine. Kasnije je postala jedna od prepoznatljivih molitava anglikanskog bogosluženja i upotrebljava se u različitim oblicima i danas.
Ipak, njena dubina nije samo u istoriji. Skoro svaka njena rečenica počiva na Svetom Pismu i na drevnom hrišćanskom shvatanju čoveka koji pristupa Hristu.
„Ne usuđujemo se da pristupimo Tvojoj trpezi oslanjajući se na svoju pravednost“
Ovo je prva i možda najvažnija misao molitve.
Čovek ne dolazi Bogu govoreći:
„Ja sam dovoljno dobar.“
Ne dolazi zato što je ispunio sve zapovesti, zato što nije grešio ili zato što smatra da nešto zaslužuje.
Naprotiv, molitva počinje priznanjem da se pred Bogom niko ne može osloniti na sopstvenu pravednost.
Ali obratimo pažnju na nešto veoma važno: molitva se ne završava nedostojnošću.
Ona odmah nastavlja:
„nego na Tvoje mnoge i velike milosti.“
To je srce čitave molitve.
Hrišćansko smirenje nije očajanje.
Smirenje nije reći: „Ja sam grešan, zato ne smem Bogu.“
Smirenje je reći:
„Ja sam nedostojan, ali Bog je milostiv.“
Čovek ne pristupa Hristu zato što ima veliko mišljenje o sebi, već zato što ima veliko poverenje u Božiju milost.
„Nismo dostojni ni mrvice da pokupimo ispod Tvoje trpeze“
Ovde molitva neposredno podseća na jevanđelski susret Hrista i žene Hananejke.
Ona moli Hrista da pomogne njenoj kćeri. U razgovoru se pojavljuje slika hleba, dece i mrvica koje padaju sa trpeze. Žena odgovara da i psići jedu od mrvica koje padaju sa trpeze njihovih gospodara.
Ta slika iz Mateja 15,27 i Marka 7,28 postala je jedan od glavnih biblijskih izvora ove molitve.
Zamisli tu duhovnu sliku.
Čovek stoji pred ogromnom Božijom trpezom.
Pred njim nije siromašan domaćin, nego Gospodar čitavog sveta.
I čovek kaže:
„Gospode, ja nisam dostojan čak ni mrvica.“
Ali upravo tada dolazi preokret.
„Ali Ti si isti Gospod, kome je svojstveno da se svagda smiluje“
Ovo je možda najlepša rečenica cele molitve.
Ona prvo gleda čoveka i kaže:
„Ja nisam dostojan.“
A onda podiže pogled ka Bogu i kaže:
„Ali Ti si milostiv.“
Drugim rečima, temelj nade nije ono što čovek jeste, već ono što Bog jeste.
Moja slabost nije poslednja reč.
Moj greh nije poslednja reč.
Moja prošlost nije poslednja reč.
Poslednja reč pripada Božijoj milosti.
Zato je prava pobožnost čudesna ravnoteža dve istine:
čovek ne treba da ima lažno visoko mišljenje o sebi, ali isto tako ne treba da ima malo poverenje u Boga.
Što čovek jasnije vidi svoju slabost, tim više razume koliko mu je potrebna milost Božija.
„Daruj nam da tako jedemo Telo ljubljenoga Sina Tvoga Isusa Hrista i pijemo Krv Njegovu“
Ovde molitva prelazi neposredno na Sveto Pričešće.
Ona ne govori samo o nekom opštem osećanju pobožnosti.
Govori o Hristovom Telu i Krvi.
Zato je ovo evharistijska molitva.
Ona izražava želju da pričešćivanje ne bude samo spoljašnji čin, nego istinski susret čoveka sa Hristom.
Sličan jezik nalazimo u šestoj glavi Jevanđelja po Jovanu, gde Hristos govori o jedenju Njegovog Tela i pijenju Njegove Krvi.
Ali molitva ide još dublje.
Ona pita: šta Sveto Pričešće treba da učini u čoveku?
„Da naša grešna tela budu očišćena Telom Njegovim“
Hrišćanstvo nikada ne govori da je telo nešto bezvredno.
Čovek nije samo duša zarobljena u telu.
I telo pripada Bogu.
Telom činimo dobro.
Telom činimo i greh.
Telom se molimo, klanjamo, postimo, radimo, služimo drugome.
Zato molitva moli da Hristos osveti celoga čoveka.
Ne samo naše misli.
Ne samo naša osećanja.
Nego i naše telo, naše postupke, naše navike, čitav način života.
„A duše naše omivene Njegovom prečasnom Krvlju“
Ovo je slika očišćenja.
U biblijskom jeziku krv označava život.
A Hristova Krv označava Njegovu žrtvu i život koji On daje čoveku.
Zato molitva ne traži samo oproštaj u nekom pravnom smislu.
Ona traži dublje očišćenje.
Kao da čovek govori:
„Gospode, očisti ono što se u meni godinama taložilo. Očisti moje misli, moju savest, moja sećanja, moje strasti, moju gordost, moju sebičnost.“
Pričešće zato nije nagrada za savršene.
Ono je dar Božiji čoveku koji želi da bude isceljen i sjedinjen sa Hristom.
„Da zauvek prebivamo u Njemu i On u nama“
Ovde molitva dostiže svoj vrhunac.
Krajnji cilj Svetog Pričešća nije samo da čovek „obavi versku dužnost“.
Cilj je zajednica sa Hristom.
Ova rečenica snažno odjekuje Hristovim rečima iz Jovana 6,56: ko jede Njegovo Telo i pije Njegovu Krv prebiva u Njemu i On u njemu. Upravo je taj stih jedan od biblijskih izvora molitve.
Obrati pažnju na reč:
prebivati.
To nije kratkotrajna poseta.
Hristos ne treba da bude neko koga se setimo povremeno.
Ne samo u nevolji.
Ne samo nedeljom.
Ne samo pred Pričešće.
Molitva traži nešto mnogo veće:
„Gospode, neka moj život bude u Tebi, a Tvoj život u meni.“
To je u stvari suština čitavog hrišćanskog života.
Zašto ova molitva zvuči blisko pravoslavnom hrišćaninu?
Iako ova molitva kao celina potiče iz anglikanske tradicije XVI veka, neke njene misli veoma su bliske drevnoj istočnom hrišćanskoj duhovnosti.
Istraživači su ukazivali i na mogući uticaj ili paralele sa Liturgijom Svetog Vasilija Velikog, kao i sa drugim drevnim molitvama i bogoslovskim tekstovima.
Pravoslavne molitve pred Pričešće takođe neprestano ponavljaju istu duhovnu istinu:
čovek zna da je grešan, ali ipak pristupa Hristu sa pokajanjem i nadom.
To nije protivrečnost.
To je suština pokajanja.
Pokajanje ne govori:
„Bezvredan sam i nema nade.“
Pokajanje govori:
„Grešan sam, ali idem Onome koji leči grešnike.“
Dve opasnosti koje ova molitva izbegava
Postoje dve duhovne krajnosti.
Prva je samopravednost:
„Ja sam dobar čovek. Ja zaslužujem Božiju blagodat.“
Ova molitva to ruši već prvom rečenicom:
„Ne oslanjamo se na svoju pravednost.“
A druga krajnost je očajanje:
„Toliko sam grešan da Bog više neće da me primi.“
I to molitva ruši rečima:
„Ti si Gospod kome je svojstveno da se svagda smiluje.“
Tako čovek stoji između gordosti i očajanja.
Ne uzda se u sebe.
Ali se bezmerno uzda u Boga.
Najdublja poruka molitve
Kada bismo čitavu molitvu morali da svedemo na jednu jedinu misao, ona bi mogla da glasi:
Ne pristupam Hristu zato što sam dostojan Hrista; pristupam Mu zato što mi je Hristos potreban i zato što je On milostiv.
To je ogromna razlika.
Čovek koji misli da je savršen ne razume Pričešće.
Ali ni čovek koji misli da je Božija milost manja od njegovog greha još nije do kraja razumeo Jevanđelje.
Zato ova molitva počinje smirenjem, prolazi kroz pokajanje i završava se zajednicom sa Hristom.
Počinje rečima:
„Nisam dostojan.“
A završava se:
„Da Ti prebivaš u meni i ja u Tebi.“
I upravo tu leži njena lepota.
Čovek dolazi prazan — a moli da bude ispunjen Hristom.
Dolazi nečist — a moli da bude očišćen.
Dolazi slab — a moli da živi Hristovim životom.
Dolazi kao onaj koji misli da nije dostojan ni mrvice sa trpeze — a Bog ga ne ostavlja ispod trpeze, nego ga poziva za trpezu.
To je slika Božije milosti.
I možda je zato najvažnija reč ove molitve samo jedna:
„Ali.“
„Nismo dostojni… ali Ti si milostiv.“
U tom „ali“ nalazi se čitava hrišćanska nada.