Politička misao koja želi da bude ozbiljno hrišćanska mora početi antropologijom. Pre nego što pita kakva bi država trebalo da bude, ona mora da pita šta je čovek. Pre nego što govori o slobodi, vlasti, naciji, institucijama ili pravima, mora odgovoriti na pitanje pred kim čovek stoji i odakle potiče njegovo dostojanstvo.
Istorijsko hrišćanstvo daje odgovor koji istovremeno uzdiže čoveka i ograničava njegove pretenzije. Čovek je stvoren po liku Božjem — imago Dei — i zato poseduje dostojanstvo koje prethodi državi, naciji i svakom političkom poretku. Ali isti čovek je pali čovek, ranjen grehom, sklon samoprevari, sebičnosti i zloupotrebi moći. Zbog prve istine vlast mora poštovati čovekovu slobodu. Zbog druge istine vlast nikada ne sme biti neograničena.
U toj dvostrukoj tvrdnji nalazi se snažan temelj jedne protestantske i posebno anglikanske političke teologije:
Imago Dei zahteva slobodu. Istočni greh zahteva ograničenu vlast.
Između ove dve tvrdnje može se razviti politička vizija koja je istovremeno nacionalna i liberalna, ukorenjena i slobodna, tradicionalna i antiautoritarna. U srpskom kontekstu ona se može nazvati srpskim liberalnim nacionalizmom — pod uslovom da se i „liberalizam“ i „nacionalizam“ razumeju u njihovom ozbiljnijem, a ne karikaturalnom značenju.
Čovek pre države
Biblijska tvrdnja da je čovek stvoren po liku Božjem iz Postanja 1,26–27 nije samo religijska tvrdnja o poreklu čoveka. Ona ima neposredne političke posledice.
Ako je čovek imago Dei, onda njegova vrednost ne zavisi prvenstveno od toga da li ga država smatra korisnim, da li pripada većini, da li deli veru svojih suseda, da li je politički podoban ili da li poseduje društvenu moć. Njegovo dostojanstvo prethodi svim tim kategorijama.
Država zato ne stvara ljudsko dostojanstvo. Ona može da ga prizna ili da ga pogazi, ali ga ne može proizvesti.
To je veoma važna razlika između hrišćanskog i totalitarnog shvatanja politike. Totalitarni poredak, bez obzira na ideološku boju, teži da čoveka definiše kroz njegovu pripadnost nekoj većoj celini: klasi, rasi, naciji, partiji, državi ili istorijskom projektu. Hrišćanstvo odbija takvu konačnu redukciju. Čovek pripada zajednicama, ali nijedna zemaljska zajednica nema konačno vlasništvo nad njim.
U najdubljem smislu čovek pripada Bogu.
Upravo zbog toga postoji područje ljudske savesti koje politička vlast mora da poštuje. Vera nametnuta silom više nije vera u punom hrišćanskom smislu. Savest koja postupa samo pod prinudom nije slobodna savest. Čovek može pogrešiti u svojoj savesti, ali državna prinuda sama po sebi ne može proizvesti istinsku veru.
Tu se nalazi jedan od važnih hrišćanskih korena političke slobode.
Sloboda, naravno, nije isto što i autonomija bez granica. Hrišćanin ne tvrdi da je čovek sopstveni bog. Naprotiv, čovek je slobodan upravo zato što njegova konačna odgovornost ne pripada zemaljskom suverenu, nego Bogu.
Zato politička vlast mora imati granicu.
Istočni greh kao politički realizam
Ako bi hrišćanska antropologija stala samo kod imago Dei, mogla bi lako skliznuti u sentimentalni humanizam. Ali ona ne staje tu.
Čovek je takođe pali čovek.
Član IX Trideset devet članova vere opisuje istočni greh ne kao puko oponašanje Adamovog prestupa, nego kao poremećenost ljudske prirode. Član X zatim naglašava da čovek posle pada ne može sopstvenom prirodnom snagom pripremiti sebe za veru i obraćenje bez Božje prethodeće blagodati.
Ove tvrdnje imaju i političku analogiju.
Ako je čovek sklon grehu, onda nema razloga da pretpostavimo da politička moć nekoga čini manje sklonim grehu. Naprotiv, moć povećava mogućnost da se njegove slabosti pretvore u društvenu štetu.
Hrišćanska doktrina o grehu zato predstavlja jedan od najjačih mogućih argumenata protiv neograničene vlasti.
Problem autokratije nije samo u tome što ponekad na vlast dođe loš čovek. Dublji problem jeste pretpostavka da bilo kom čoveku ili grupi ljudi može biti poverena moć koja se ne proverava, ne ograničava i ne podvrgava zakonu.
Ako je istočni greh stvaran, onda nijedan vođa nije dovoljno pravedan da ne potrebuje institucionalnu kontrolu.
Nijedna partija nije dovoljno moralna da bi bila iznad zakona.
Nijedna nacionalna ideja nije dovoljno sveta da bi opravdala ukidanje odgovornosti.
Nijedna crkvena institucija nije toliko bezgrešna da bi mogla da se oslobodi kritike.
To nije cinizam. To je hrišćanski realizam.
Cinizam kaže da su svi ljudi pokvareni i da zato ništa nema smisla.
Hrišćanstvo kaže da su ljudi pali i da upravo zato pravni i politički poredak mora računati sa njihovim slabostima.
Zakon nije potreban zato što su svi ljudi zli u svakom trenutku. Potreban je zato što niko nije imun na iskušenje moći.
Protestantska sumnja prema političkom idolopoklonstvu
Jedan od trajnih doprinosa protestantske tradicije političkoj misli jeste radikalna sumnja prema svakoj zemaljskoj stvarnosti koja pretenduje na apsolutni autoritet.
Reformacijski naglasak da je opravdanje čoveka dar Božje blagodati ruši ideju da čovek može sam sebe učiniti konačno pravednim. U političkoj ravni, ista teološka intuicija može služiti kao korektiv političkoj samopravednosti.
Narod nije bezgrešan zato što je narod.
Država nije sveta zato što je država.
Vladar nije pomazani spasitelj samo zato što upravlja.
Politička stranka nije crkva.
A politička ideologija nije jevanđelje.
Za hrišćanina postoji granica političkoj lojalnosti upravo zato što postoji viša lojalnost.
Cezaru se može dati ono što pripada cezaru, ali cezar nema pravo na ono što pripada Bogu.
Takvo stanovište ne vodi političkom nihilizmu. Naprotiv, može proizvesti odgovorniji patriotizam jer državu shvata ozbiljno, ali ne apsolutno.
Hrišćanin može biti odan svojoj državi upravo zato što od nje ne zahteva da bude njegov spasitelj.
Može voleti svoj narod upravo zato što ga ne pretvara u boga.
Richard Hooker: zakon, razum i politički poredak
U klasičnoj anglikanskoj tradiciji Richard Hooker pruža naročito pogodan okvir za ovu vrstu političke teologije.
Njegovo monumentalno delo Of the Laws of Ecclesiastical Polity nastalo je u polemici oko crkvenog poretka, ali Hookerov argument daleko prevazilazi administrativna pitanja Crkve. Rowan Williams je upravo zbog toga naglasio da je Hookerovo delo više od istorijskog priručnika o crkvenom uređenju i da ostaje ozbiljan tekst doktrinarne refleksije.
Hooker polazi od širokog pojma zakona. Za njega je čitav poredak stvorenja uređen unutar Božjeg zakona, dok razumna ljudska bića imaju sposobnost da razumno raspoznaju određene moralne istine. U prvoj knjizi Ecclesiastical Polity razlikuje večni zakon, prirodni zakon, zakon razuma, božanski objavljeni zakon i ljudski pozitivni zakon.
Upravo je tu Hooker dragocen za anglikansku političku teologiju.
On ne suprotstavlja jednostavno Boga i ljudski razum. Razum je deo stvorenog poretka. Nije nepogrešiv, ali nije ni bezvredan.
Savremena istraživanja Hookerove moralne teologije naglašavaju upravo njegov pojam „zakona razuma“, kao i njegovu sposobnost da ozbiljno uzme i pad ljudske prirode i čovekovu sposobnost da, uz Božju opštu blagodat, ipak prepoznaje elemente prirodnog moralnog poretka.
Ovo je važno zato što politička zajednica nije moguća ako se pretpostavi da sa neistomišljenikom ne postoji nikakav zajednički jezik.
Hookerova misao omogućava drugačiji put.
Hrišćanin može verovati u objavljenu istinu, a ipak smatrati da sa nehrišćaninom može raspravljati o pravdi, zakonu, slobodi, odgovornosti i opštem dobru pomoću razuma koji pripada zajedničkoj ljudskoj prirodi.
To je jedan od mogućih teoloških temelja političkog pluralizma.
Pluralizam ovde ne znači da su sve tvrdnje jednako istinite. Znači da politička zajednica obuhvata ljude različitih verskih i moralnih uverenja i da se njen javni poredak ne može održavati isključivo prisilnim nametanjem jedne savesti svima ostalima.
Zašto je potrebna ograničena vlast
Hooker ne može jednostavno biti preslikan u savremeni ustavni liberalizam. Živeo je u sasvim drugačijem političkom i crkvenom poretku. Bilo bi anahrono od njega praviti modernog liberala.
Ali njegova teologija zakona, razuma, poretka i ljudske ograničenosti omogućava argument koji se može dalje razvijati.
Ako je zakon iznad puke volje vlastodršca, onda vlast nije sama sebi merilo.
Ako je čovek racionalno i moralno biće, onda ga ne treba tretirati samo kao objekat administracije.
Ako je čovek pali grešnik, onda politička moć mora biti kontrolisana.
Ako zajednica poseduje realnu vrednost, onda individualizam nije dovoljan.
Ako pojedinac poseduje dostojanstvo pred Bogom, onda kolektivizam nije dovoljan.
Iz ovoga proizlazi politički poredak u kome država jeste jaka, ali nije apsolutna.
Njena snaga ne sastoji se prvenstveno u tome da može sve.
Njena snaga sastoji se u tome da može pouzdano izvršavati ono za šta postoji: čuvati mir, sprovoditi zakon, štititi prava, braniti zajednicu i održavati uslove u kojima ljudi i manje zajednice mogu odgovorno živeti.
Ograničena država zato ne znači slaba država.
Slaba država ne može da sprovede zakon.
Ograničena država može da sprovede zakon, ali i sama ostaje pod zakonom.
To je suštinska razlika.
Nacija kao zajednica, a ne idol
Ako se ove teološke pretpostavke primene na nacionalno pitanje, dobija se nacionalizam veoma različit od šovinizma.
Čovek nije apstraktna individua bez istorije.
Rođen je u jeziku koji nije sam izmislio. Prima priče koje nije sam napisao. Ulazi u zajednicu čije je institucije, običaje, sećanja, tragedije i dostignuća nasledio od prethodnih generacija.
Takva pripadnost ima moralnu težinu.
Hrišćanstvo ne zahteva od čoveka da prestane da voli konkretne ljude i zajednice kako bi voleo čovečanstvo.
Ljubav prema univerzalnom ne poništava ljubav prema konkretnom.
Čovek može iskreno voleti svoj narod.
Može čuvati njegov jezik.
Može biti zahvalan za njegovu istoriju.
Može želeti da njegova država bude politički samosvesna i sposobna da zaštiti legitimne interese svojih građana.
Ništa od toga samo po sebi nije protivno hrišćanstvu.
Problem nastaje onda kada nacija prestane da bude zajednica kojoj pripadamo i postane predmet konačne lojalnosti.
Tada patriotizam postaje idolopoklonstvo.
Hrišćanski nacionalizam, ukoliko se taj izraz uopšte želi koristiti, mora zato u sebi sadržati sopstveno ograničenje:
nacija je vredna ljubavi, ali nije dostojna obožavanja.
Bog je iznad nacije.
Moralni zakon je iznad interesa nacije.
Ljudsko dostojanstvo ne prestaje na granici nacije.
Zato autentični patriotizam ne zahteva prezir prema drugima.
Srpski liberalni nacionalizam
Na ovom temelju može se oblikovati ono što nazivam srpskim liberalnim nacionalizmom.
Njegova polazna tačka bila bi priznanje da srpski narod predstavlja stvarnu istorijsku, kulturnu i političku zajednicu čije postojanje i kontinuitet imaju vrednost.
Srpski jezik, istorijsko pamćenje, književnost, kulturno nasleđe, istorijska iskustva, državnost i politička samostalnost nisu stvari prema kojima Srbin mora biti ravnodušan da bi bio moderan.
Ljubav prema sopstvenom nasleđu nije bolest od koje se treba izlečiti.
Ali upravo hrišćanska antropologija sprečava ovu pripadnost da postane apsolutna.
Ako je svaki čovek imago Dei, onda Bošnjak, Hrvat, Albanac, Mađar, Rom ili bilo koji drugi čovek ne poseduje manje ljudskog dostojanstva zato što ne pripada mom narodu.
Nacionalna pripadnost stvara posebne obaveze prema sopstvenoj zajednici, ali ne poništava univerzalne moralne obaveze prema drugim ljudima.
To je nacionalizam odgovornosti, a ne nacionalizam prezira.
Liberalni element iste pozicije proizlazi iz iste antropologije.
Ako je čovek odgovoran pred Bogom, država ne može posedovati njegovu savest.
Ako je vlast poverena palim ljudima, ona mora biti institucionalno ograničena.
Ako je zakon izraz pravde, a ne samo volje moćnika, mora važiti i za vladara.
Zato srpski liberalni nacionalizam može istovremeno zastupati nacionalnu samosvest i politički pluralizam, tradicionalnu kulturu i versku slobodu, državnu snagu i ograničenje državne vlasti.
Nema kontradikcije u tome da čovek želi snažnu Srbiju i snažne institucije koje ograničavaju srpske političare.
Naprotiv, jedno zahteva drugo.
Država kojoj je za funkcionisanje potreban nepogrešivi vođa nije snažna država.
Ona je institucionalno slaba država koja svoju slabost prikriva personalnom moći.
Anglikanac i Srbin
Ovde se pojavljuje i pitanje verskog identiteta.
Srpska istorija i kultura duboko su oblikovane pravoslavnim hrišćanstvom. To je istorijska činjenica koju ozbiljna srpska nacionalna misao ne treba da poriče niti umanjuje.
Ali iz toga ne sledi da etnička pripadnost mora biti jednaka konfesionalnoj pripadnosti.
Ako je nacija istorijska zajednica, onda Srbin koji pripada anglikanskoj, rimokatoličkoj ili nekoj protestantskoj crkvenoj zajednici ne prestaje time da bude Srbin.
Upravo tu liberalni nacionalizam može biti sposobniji od konfesionalnog nacionalizma da sačuva nacionalno jedinstvo.
On može priznati posebnu istorijsku ulogu Srpske pravoslavne crkve, a da državljanstvo, nacionalnu pripadnost i politička prava ne uslovljava pravoslavnom verom.
Za jednog srpskog anglikanca to je naročito značajno.
Ne postoji potreba da se bira između nacionalnog identiteta i anglikanske pripadnosti.
Naprotiv, klasična anglikanska tradicija može ponuditi teološke kategorije kojima se srpski patriotizam oslobađa i kosmopolitskog samoporicanja i versko-nacionalnog ekskluzivizma.
Sloboda savesti nije moralni relativizam
Jedna od najčešćih grešaka jeste pretpostavka da liberalna država zahteva relativističkog građanina.
Ne zahteva.
Hrišćanin može verovati da postoje objektivne moralne istine.
Može verovati da neki načini života nisu u skladu sa njegovim razumevanjem Pisma i prirodnog moralnog zakona.
Može javno zastupati te stavove.
Ali iz toga ne sledi automatski da svako moralno uverenje treba pretvoriti u krivični zakon.
Ovde je upravo Hookerova tradicija razmišljanja o različitim vrstama zakona korisna. Nisu sve moralne, crkvene i političke norme identične kategorije. Čovek može smatrati nešto grehom bez zaključka da država mora svaku pojavu tog greha kažnjavati prinudom.
Zato je moguće čuvati tradicionalnu hrišćansku moralnu teologiju i istovremeno braniti pravnu zaštitu čoveka sa kojim se teološki ne slažemo.
Takva tolerancija ne kaže: „Sve je isto.“
Ona kaže: „Nisi prestao da budeš moj bližnji zato što smatram da grešiš.“
Crkva koja ne traži policiju
Isto načelo mora važiti za samu Crkvu.
Crkva koja može opstati jedino pomoću političke prinude već je priznala sopstvenu duhovnu slabost.
Vera se propoveda, svedoči, uči, živi i prenosi. Ona se ne proizvodi policijskim naređenjem.
Anglikanska tradicija istorijski ima veoma složen odnos Crkve i države i ne treba ga romantizovati. Church of England je i danas ustanovljena crkva u specifičnom engleskom ustavnom poretku. Njeni kanoni izričito je određuju kao crkvu ustanovljenu zakonima kraljevstva.
Zato ozbiljna anglikanska politička teologija ne može jednostavno tvrditi da je njena istorija istorija modernog odvajanja crkve od države.
Ali može iz sopstvenih izvora razviti važnu razliku između duhovnog autoriteta i političkog apsolutizma.
Crkva mora moći da govori državi „ne“.
Država mora moći da vlada bez pretvaranja Crkve u partijski organ.
Kada se Crkva potpuno identifikuje sa jednom političkom vlašću, rizikuje da izgubi proročku sposobnost.
Kada država pokuša da određuje istinu vere, prekoračuje sopstvenu nadležnost.
Protiv kulta vođe
Iz hrišćanske antropologije sledi još jedan jednostavan zaključak: kult političkog vođe je teološki sumnjiv čak i pre nego što postane politički opasan.
Hrišćanin već ima Mesiju.
Zato političaru ne treba pripisivati mesijanska svojstva.
Državnik može biti sposoban.
Može biti hrabar.
Može služiti opštem dobru.
Može zaslužiti poverenje građana.
Ali ostaje čovek.
Ako ozbiljno verujemo u istočni greh, onda čak i najboljem vladaru činimo nepravdu kada oko njega ukinemo ograničenja.
Institucije koje kontrolišu vlast nisu izraz mržnje prema vlastodršcu.
One su izraz realističkog razumevanja čoveka.
Pristojan čovek danas može postati ohol sutra.
Dobar vladar može napraviti lošu odluku.
A sistem koji zavisi od dobrote jednog čoveka nije stabilan politički poredak.
Sloboda i odgovornost
Liberalizam koji proizlazi iz ove antropologije nije libertinizam.
Ako je čovek imago Dei, njegova sloboda poseduje dostojanstvo.
Ako je čovek stvorenje, njegova sloboda nije apsolutna.
Ako je čovek pali grešnik, njegov izbor nije automatski dobar samo zato što je slobodan.
Zato hrišćanski liberalizam mora govoriti ne samo o pravima već i o dužnostima.
Sloboda govora nosi odgovornost za izgovoreno.
Privatna svojina nosi odgovornost za način na koji se koristi.
Politička sloboda zahteva građansku vrlinu.
Nacionalna sloboda zahteva odgovornost prema budućim generacijama.
Verska sloboda zahteva da istu slobodu priznamo i onome čiju veru smatramo pogrešnom.
To je liberalizam koji ne obožava autonomiju.
To je sloboda unutar moralnog poretka.
Država dovoljno snažna da služi, dovoljno ograničena da ne gospodari
Na kraju, iz ove političke teologije proizlazi određena vizija države.
Ona nije minimalna zato što prezire zajednicu.
Nije ni totalna zato što poštuje čoveka.
Ona mora biti dovoljno snažna da štiti granice, sprovede zakon, obezbedi nezavisnost sudstva, zaštiti život i imovinu, suzbije korupciju i omogući društvu da funkcioniše.
Ali ne sme biti toliko sveobuhvatna da čovek postane njen posed.
Treba da štiti slobodu veroispovesti, a ne da određuje veru.
Treba da čuva kulturu, a ne da proizvodi obaveznu misao.
Treba da štiti porodicu i društvenu stabilnost, ali ne da zauzme mesto porodice, lokalne zajednice i Crkve.
Treba da pomaže slabima, ali ne da svakog građanina učini trajno zavisnim od političke milosti.
To je država koja ima autoritet, ali zna da autoritet nije božanstvo.
Zaključak: slobodan čovek u ukorenjenoj zajednici
Srpski liberalni nacionalizam kakav se ovde predlaže nije pokušaj kompromisa u kome se uzima malo nacionalizma, malo liberalizma i malo hrišćanstva.
Ako bi bio samo to, brzo bi se raspao pod težinom sopstvenih protivrečnosti.
Njegova koherentnost mora doći iz dubljeg izvora — iz hrišćanske antropologije.
Čovek je stvoren po liku Božjem.
Zato država ne poseduje njegovu savest.
Čovek je pali grešnik.
Zato nijedan čovek ne treba da poseduje neograničenu vlast.
Čovek je društveno biće.
Zato mu pripadnost porodici, narodu, kulturi i istoriji nije beznačajna.
Čovek je stvoren za Boga.
Zato nijedna od tih pripadnosti ne sme postati njegov bog.
Iz toga proizlazi politika slobode bez nihilizma, autoriteta bez autoritarizma, patriotizma bez šovinizma i tradicije bez prinude.
Takva politika može reći:
Volim svoj narod, ali ga ne obožavam.
Poštujem državu, ali joj ne predajem savest.
Poštujem vlast, ali zahtevam da bude ograničena zakonom.
Čuvam tradiciju, ali ne pretvaram je u sredstvo prinude.
Imam čvrsta verska i moralna uverenja, ali čoveka koji ih ne deli ne lišavam dostojanstva.
Hoću Srbiju koja poznaje svoje ime, ali kojoj nije potreban neprijatelj da bi znala ko je.
Hoću državu dovoljno snažnu da štiti slobodu i dovoljno ograničenu da je ne uguši.
Hoću patriotizam koji proizvodi odgovornost, a ne idolopoklonstvo.
I u osnovi svega stoji jedna hrišćanska paradoksalna istina:
čovek je dovoljno uzvišen da nijedna zemaljska vlast nema pravo da ga poseduje, a dovoljno pali da nijednom čoveku ne treba poveriti vlast bez granica.
Imago Dei zahteva slobodu.
Istočni greh zahteva ograničenu vlast.
A ljubav prema narodu zahteva odgovornost, ne obožavanje.
U toj trostrukoj tvrdnji može se pronaći teološki temelj jednog ozbiljnog srpskog liberalnog nacionalizma.