Ponekad jedan događaj koji se dešava hiljadama kilometara od nas otvori pitanja koja su nam mnogo bliža nego što na prvi pogled izgleda. Upravo takav je slučaj anglikanskog biskupa Čipa Edgara iz Južne Karoline, protiv koga je pokrenut crkveni disciplinski postupak zbog njegovog učešća u zajedničkom osvećenju školske kapele sa episkopom Episkopalne crkve.
Nekome sa strane cela stvar može izgledati gotovo apsurdno. Dva hrišćanska episkopa stoje zajedno u jednoj kapeli, mole se, učestvuju u njenom osvećenju, i zbog toga jedan od njih završava pred crkvenom disciplinom.
Ali problem je mnogo dublji od jedne fotografije ili jednog bogosluženja.
Edgar pripada Anglikanskoj crkvi u Severnoj Americi, ACNA, koja je nastala posle dubokog raskola sa američkom Episkopalnom crkvom. Razlozi tog razdvajanja nisu bili administrativni. Radilo se o pitanjima Svetog pisma, seksualne etike, braka, rukopoloženja i, na kraju, o tome ko ima pravo da menja ono što je Crkva vekovima smatrala hrišćanskim učenjem.
Zbog toga ACNA svoj odnos prema Episkopalnoj crkvi ne shvata jednostavno kao odnos dve različite denominacije koje se u ponečemu ne slažu. Njihovo razdvajanje podrazumeva ono što je vrh ACNA nazvao „principled disengagement“ — principijelno distanciranje od onih za koje smatraju da šire lažno učenje. Upravo u tom kontekstu je učešće biskupa Edgara u zajedničkom liturgijskom činu shvaćeno kao mnogo više od gesta ljubaznosti.
I tu ova priča postaje zanimljiva.
Jer u hrišćanstvu liturgija nikada nije samo protokol.
Kada dva političara stanu jedan pored drugog, to može biti diplomatska pristojnost. Kada dva profesora učestvuju na istoj konferenciji, niko ne pretpostavlja da se slažu o svemu. Ali kada dva episkopa zajedno stoje kod oltara, blagosiljaju isti hram ili učestvuju u istom svetom činu, onda telo govori isto koliko i reči.
Liturgijski gest ima bogoslovsko značenje.
Upravo je to, čini mi se, srce celog problema.
Edgar je objasnio da nije nameravao da umanji stvarne bogoslovske razlike između dve crkvene zajednice. Škola Porter-Gaud ima složenu istoriju i u njoj postoje i porodice i sveštenici povezani sa obe strane starog anglikanskog raskola. On je svoje prisustvo video i kao pastirsku odgovornost prema ljudima koji tamo žive i rade. Kasnije je priznao da je trebalo drugačije da postupi i prihvatio je disciplinu sopstvene Crkve.
Ta njegova odluka meni je možda čak zanimljivija od same greške.
Živimo u vremenu u kojem gotovo niko ne želi da kaže: pogrešio sam.
Političar će objasniti da smo ga pogrešno razumeli. Institucija će izdati saopštenje u kojem će biti mnogo reči, ali nigde priznanja. Crkveni velikodostojnik će ponekad radije pronaći kanonsku rupu nego priznati da je napravio lošu procenu.
Edgar je, nasuprot tome, prihvatio istinitost optužbe u disciplinskom postupku i pristao da se podvrgne odluci svoje sabraće episkopa.
To samo po sebi ne znači da je svaka kritika protiv njega opravdana, niti da je svaka reakcija njegove Crkve nužno proporcionalna. Ali pokazuje nešto što smo u savremenom javnom životu gotovo zaboravili: institucija postoji samo ako su i oni koji njome upravljaju podložni njenim pravilima.
I tu dolazimo do Balkana.
Kod nas se o ekumenizmu često govori na dva potpuno suprotna načina.
Za jedne je svaki susret sa drugom hrišćanskom zajednicom gotovo izdaja vere. Za druge su dogmatske razlike samo ostaci neke daleke prošlosti koje bi pristojni ljudi danas trebalo da ignorišu.
Oba pristupa su previše jednostavna.
Balkan je prostor na kojem vera nikada nije bila samo privatno uverenje. Pravoslavlje, katolicizam i islam vekovima su isprepletani sa kulturom, nacionalnim identitetom, politikom i istorijskim pamćenjem. Ovde jedan verski gest vrlo lako dobija značenje koje njegov učesnik možda uopšte nije nameravao.
Zato nam je ova američka priča neobično bliska.
Kada bi, recimo, pravoslavni episkop učestvovao u nekom zajedničkom liturgijskom činu sa predstavnikom druge crkve, jedni bi odmah govorili o izdaji Pravoslavlja, a drugi bi sve kritičare proglasili zatucanim protivnicima dijaloga.
Ali stvarnost je složenija.
Hrišćansko pomirenje ne znači da razlike ne postoje.
Ljubav prema drugom čoveku ne zahteva od mene da kažem da je svaka njegova tvrdnja tačna. I obrnuto: uverenje da neko u bogoslovskom pitanju greši ne daje mi pravo da ga mrzim.
Upravo je tu granica koju danas teško održavamo.
Ili želimo jedinstvo bez istine, ili istinu bez ljubavi.
Prvo se pretvara u religiozni sentimentalizam u kojem više nije važno u šta bilo ko veruje. Drugo se pretvara u sektaški duh u kojem se pravoslavnost, katoličanstvo ili bilo koja druga vera dokazuje količinom neprijateljstva prema onima koji nisu „naši“.
Balkan je dovoljno stradao i od jednog i od drugog.
Posebno je to važno za Srbiju, gde Pravoslavna crkva i dalje ima ogromnu simboličku ulogu u društvu. Upravo zbog toga svaki njen javni gest nosi veću težinu nego što ponekad pretpostavljamo. Susret episkopa sa rimokatoličkim biskupom, muslimanskim muftijom ili protestantskim pastorom nije nužno bogoslovska kapitulacija. Ponekad je to prosto ljudska i hrišćanska pristojnost, a ponekad neophodan rad na miru u društvu koje je u bliskoj prošlosti videlo šta se dešava kada religijske i nacionalne razlike postanu gorivo za mržnju.
Ali isto tako nije svaki zajednički verski čin neutralan.
Postoji razlika između razgovora i zajedničkog ispovedanja vere. Između saradnje i liturgijskog jedinstva. Između poštovanja čoveka i tvrdnje da bogoslovske razlike više ništa ne znače.
Upravo zato su potrebne jasne granice.
Ne zato da bismo zidove podigli što više, nego da bismo znali šta zapravo znači kada ih pređemo.
Mislim da je još jedna stvar u ovom slučaju važna za nas. ACNA je relativno mlada crkvena struktura koja je veliki deo svog identiteta izgradila upravo na tvrdnji da postoje granice preko kojih Crkva ne sme da pređe. Zbog toga je za nju posebno opasno ako jedno govori u svojim dokumentima, a drugo čini u praksi.
Isto važi za svaku Crkvu.
Najveći problem ne nastaje onda kada Crkva ima stroga pravila. Nastaje kada ta pravila važe za jedne, a ne važe za druge.
Hrišćanska vera gubi uverljivost kada se kanoni koriste kao oružje protiv slabih, a kao savet za moćne.
Zato pravi test u ovom slučaju nije samo šta će se dogoditi biskupu Edgaru, nego i da li će isti princip odgovornosti biti primenjivan na sve episkope, bez obzira na njihov položaj, uticaj ili bogoslovski tabor.
I tu možda leži najvažnija poruka za Srbiju i Balkan.
Nama ne nedostaje religijska retorika.
Ne nedostaju nam krstovi, zastave, slave, svečani govori, crkveni velikodostojnici na državnim proslavama i političari u prvim redovima hramova.
Ono što nam često nedostaje jeste kultura odgovornosti.
A hrišćanstvo bez odgovornosti vrlo lako postaje samo dekor identiteta.
Međutim, bilo bi suviše lako ovu priču završiti tako što ćemo pokazati prstom na episkope, crkvene institucije, političare ili neke druge ljude i zaključiti da su oni problem.
Ako hrišćanstvo išta ozbiljno zahteva od čoveka, onda zahteva da sud najpre počne od njega samog.
Zato me slučaj Čipa Edgara na kraju ne tera samo da razmišljam o tome da li je jedan biskup prešao liturgijsku granicu. Tera me da se zapitam kakav je moj odnos prema granicama koje i sam ispovedam. Da li od drugih tražim doslednost koju sebi opraštam? Da li lako osuđujem tuđu grešku, a za sopstvenu uvek imam objašnjenje? Da li mi je istina važna i kada ide protiv mene, ili samo onda kada njome mogu da pobedim nekoga drugog?
Možemo li poštovati drugoga a da ne lažemo o sopstvenim uverenjima?
Možemo li čuvati sopstvenu veru a da od drugoga ne napravimo neprijatelja?
Možemo li priznati grešku bez uništavanja čoveka koji je pogrešio?
Možemo li tražiti odgovornost od onih iznad nas, ali istovremeno prihvatiti odgovornost za ono što sami činimo?
To su pitanja koja se ne tiču samo jednog američkog biskupa.
Tiču se i mene.
Tiču se svakoga od nas.
Na Balkanu smo veoma dobro naučili kako da pamtimo tuđe greške. Često ih prenosimo iz generacije u generaciju. Znamo ko je nama šta uradio, ko nas je povredio, ko je pogrešio prema nama, ko je izdao, ko nije razumeo našu patnju.
Mnogo nam teže ide ono drugo pitanje: šta smo mi mogli drugačije?
Ne mislim time da treba izjednačavati krivicu tamo gde ona nije jednaka, niti da istorijske činjenice treba relativizovati zarad nekog jeftinog pomirenja. Istina je važna. Pravda je važna. Sećanje je važno.
Ali čovek može biti potpuno u pravu o tuđoj krivici, a da pritom ništa ne nauči o sebi.
Možda nam zato danas nije potrebno manje istine, nego više iskrenosti.
Da svako od nas bude spreman da pita gde je njegova odgovornost. Gde je bio nepravedan. Gde je više želeo da pobedi nego da razume. Gde je branio veru, naciju, Crkvu ili neku veliku ideju, a zaboravio čoveka koji stoji preko puta njega.
Jer vera koja nas čini samo sigurnijim u to da su drugi loši teško da nas je mnogo promenila.
Vera bi, valjda, trebalo da nas učini boljim ljudima.
Ne savršenim. Ne ljudima koji nikada ne greše. Nego ljudima koji umeju da priznaju grešku, da se poprave, da oproste, da traže oproštaj, da ostanu verni onome u šta veruju i da istovremeno u čoveku preko puta sebe vide čoveka.
Možda je upravo to najveća lekcija ovog slučaja.
Nije dovoljno pitati da li je jedan biskup pogrešio.
Vredi se zapitati šta bismo mi uradili kada bismo shvatili da smo pogrešili.
Da li bismo se branili do kraja samo zato što možemo? Da li bismo tražili krivca oko sebe? Da li bismo se sakrili iza funkcije, položaja, pripadnosti ili sopstvene slike o sebi?
Ili bismo imali dovoljno snage da kažemo:
Pogrešio sam.
I dovoljno vere da posle tih reči pokušamo da budemo bolji.
Možda odatle i počinje svako stvarno pomirenje — ne onda kada prestanemo da govorimo o istini, nego onda kada prestanemo da verujemo da se istina uvek odnosi samo na druge.