Postoji jedna rečenica koja mi je u poslednje vreme postala svojevrsni alarm za uzbunu: „Sada ću vam ja reći pravu istinu koja se krije od vas.“ Čim to čujem, znam da sledi nešto što se ne skriva ni od koga, osim eventualno od elementarne logike.

U poslednje vreme kao da se na društvenim mrežama pojavila čitava nova generacija „otkrivača istine“. Posle Jovanke Jolić, koja je svojim neverovatnim pričama uspela da pomeri granice ljudske mašte, njena duhovna čada počela su da niču kao pečurke posle kiše. Samo što pečurke uglavnom ćute i ne otvaraju YouTube kanal.

Tako sam nedavno naišao na „istorijsko otkriće“ prema kome Isus Hristos uopšte nije bio Jevrejin, nego Srbin iz okoline Niša. Navodno se zvao Radomir, poslat je u „Azrailj“, tamošnji centar zla, da ga uništi, a neprijatelji su mu kasnije promenili ime, datum rođenja i celu biografiju. Prema toj verziji, rođen je 25. decembra 1054, razapet u Carigradu 16. februara 1086, a umro je u Kašmiru.

Dakle, ljudi su uspeli da u jednom pasusu naprave takav istorijski vremenski tunel da bi i vremeplov tražio bolji posao.  I naravno, na kraju dolazi ono najvažnije: „Ako želite da saznate još više ove istine, zapratite moj kanal.“ E, tu već shvatite da se nije dogodilo nikakvo istorijsko otkriće. Dogodio se YouTube marketing.

Javnosti u Srbiji je već poznato da teoretičari zavera, duži niz godina propagiraju slične teorije, jedino se u njihovoj internet-mašti Isus ne zove Radomir nego Rista Sarabej. Drugi tvrde da je Isus iz Nazareta bio Rista iz Ohrida.  Ne znam šta je sledeće. Možda ćemo uskoro saznati da su apostoli bili Perica, Žika i Mića, da je Pontije Pilat bio lokalni matičar Đokica, a da je poslednja večera zapravo bila slava kod komšije Milutina.

Jedan duhoviti čovek je na ovu priču već odgovorio: „Upravu si, zvao se Radomir iz Srbije, a brat mu Hrvoje iz Hrvatske.“ Moram priznati da je to možda najkraći odgovor na čitavu teoriju. Ali iza svega ovoga više nema mnogo mesta za smeh. Jer nije problem kada neko na internetu kaže nešto glupo. Gluposti su oduvek postojale. Problem nastaje kada se izmišljotina predstavi kao činjenica, istorija kao zavera, a lično uverenje kao „konačna istina koju svi drugi kriju od vas“. Društvene mreže su tome dale savršenu pozornicu. Izgleda da su dva najmoćnija oružja koja je čovek patentirao, ono kojim može da ubije čoveka i drugo – društvene mreže kojima može da mu ubije mozak od gluposti.

Danas više nije potrebno da poznajete istoriju da biste govorili o istoriji, pa svako ima svoju verziju istorije. Nije potrebno da poznajete teologiju da biste „otkrili istinu o Hristu“. Nije potrebno da pročitate nijedan istorijski izvor da biste postali stručnjak za Rim, Jerusalim, Carigrad, Kašmir i drevnu Srbiju. Dovoljno je da imate telefon, samopouzdanje i dugme „Objavi“. A onda algoritam uradi ostalo.

Jutros mi je kolega sveštenik poslao video čoveka koji stoji pored neke reke, hrani patke i istovremeno im propoveda Evanđelje. Ubeđuje patke da „veruju i videće Carstvo nebesko“. Citira im Bibliske stihove – onako nakarado – kako bi išli njemu u prilog.  Ne znam šta su patke mislile o propovedi. Možda su bile oduševljene. Možda su samo čekale hleb. A možda su, kao i mnogi ljudi koji gledaju društvene mreže, samo pokušavale da shvate šta se, zaboga, upravo događa.

Sve više deluje kao da se ljudi takmiče ko će smisliti neverovatniju priču da ne kažem veću glupost u i za Hristovo ime.  Zanimljivo je da samo oni znaj pravu istinu koju su, naravno, svi svetski istoričari, teolozi i naučnici nekoliko vekova uspešno skrivali. Samo oni sede i razgovaraju direknto sa Hristom. Još samo da neko objavi kako mu je Hristos poslao glasovnu poruku na WhatsAppu. Čekam još samo da neko kaže: „Hristos mi je upravo poslao glasovnu poruku poručivši Vam da: lajkujte, šerujte i pretplatite se na kanal.”.

Ovakvo ponašanje ostavlja utisak ozbiljno narušenog rasuđivanja i kod nekih ljudi bi bilo razumno potražiti stručnu pomoć. Možda nije loše da porazgovaraju sa stručnim licem. Ne zato što imaju pravo da budu drugačiji, nego zato što je ponekad čoveku potrebna pomoć kada mu se u glavi napravi takav saobraćajni kolaps da više ni jedna misao ne zna ko ima prvenstvo prolaza.

Neću postavljati dijagnozu ni za jednog od njih, čak ne znači da im treba psihijatar ili psiholog. Neko može govoriti potpuno bizarne stvari, a da pri tom nema nikakav psihijatrijski poremećaj. Možda je jednostavno neobrazovan, sklon teorijama zavere, željan pažnje, narcis, manipulativan, zaslepljen fanatizmom, pod uticajem neke grupe ili, što je možda najjednostavnije objašnjenje – priča gluposti – jer mu se može.

Nego, mene više zanima zašto im ljudi veruju, zašto ih podržavaju, zašto aminuju?

Dok sam pisao knjigu o teorijama zavere, shvatio sam na osnovu brojnih istraživanja da konspiracije ne prodaju samo laž, već osećaj posebnosti. Čoveku je prijatno da veruje da zna nešto što „obični ljudi“ ne znaju. Daju mu osećaj da je progledao, da je shvatio ono što drugi nisu, da pripada malom krugu „probuđenih“. A kada mu neko kaže: „Svi vas lažu, samo ja govorim istinu“, on dobija upravo ono što želi da čuje, potvrdu da je pametniji od drugih.

Tu društvene mreže postaju savršen inkubator za budalaštine. Čitav hvalospev bi mogli takvi spevati: Slava YouTube-u, hvaljen algoritam! Amin i neka Vas Reels prosvetli, a mene monetizacija nagradi.

Algoritam ne proverava da li je nešto tačno, nego da li će vas zadržati pred ekranom. Što je priča neverovatnija, dramatičnija i luđa, to više izaziva reakcije. Jedni poveruju, drugi se zgražavaju, treći se smeju, ali svi gledaju, komentarišu i dele. I tako čovek koji je do juče razgovarao sam sa sobom u dnevnoj sobi, danas postaje „duhovni učitelj“ sa hiljadama pratilaca.

Problem je što se onda stvara začarani krug: što više ljudi poveruje, to on postaje sigurniji da je u pravu; što je sigurniji, to govori glasnije; što govori glasnije, to mu više ljudi poveruje. I tako od jedne obične zablude nastane čitava mala religija lične fantazije.

Možda nije dovoljno samo reći: „Kakva glupost!“ Potrebno je naučiti ljude da pitaju: Koji je izvor? Gde je dokaz? Ko je to proverio? Šta o tome kažu istorijski dokumenti? Jer ako neko za svoju neverovatnu tvrdnju nema ništa osim samopouzdanja, dramatizacije i kamere uključene na telefonu, onda nemamo novu istinu. Imamo samo YouTube samoproglašenog “eksperta” u kućnoj radinosti. Čiji se dokazi svode na jednu moćnu metodologiju: ‘Tako mi krsta, tako je bilo… Ma, majke mi!“

I zato, dragi ljudi, čuvajmo razum. Vera ne traži da isključimo mozak. Istorija ne funkcioniše po principu „meni se čini“. Šta više, istina se ne meri brojem lajkova. Prema tome, kada na internetu čujete da se Isus zapravo zvao Radomir, Rista ili Rajko, rođen u Donje Pečenjevce ili Gornji Tavankut te da je poslednju večeru održao u kafani “Carigradski ćevap za merak” kod Niša, nemojte odmah poverovati da ste upravo prisustvovali istorijskom otkriću. Prvo proverite izvor. A ako na kraju videa čujete: „Za više informacija zapratite moj kanal…“ onda je možda ipak vreme da potražite i nahranite patke. One bar ne tvrde da imaju tajne istorijske arhive.