Među svim hrišćanskim istinama, učenje o Svetoj Trojici zauzima posebno mesto. Ono nije rezultat filozofske spekulacije niti ljudskog pokušaja da objasni Boga, već odgovor na Božije samootkrivenje u Svetom pismu. Hrišćanska vera ne ispoveda tri boga, nego jednog Boga koji postoji kao Otac, Sin i Sveti Duh. Ova istina prevazilazi ljudski razum, ali mu ne protivreči. Ona predstavlja najdublje otkrivenje Božijeg života.
Poslanica Jevrejima započinje rečima da je Bog nekada govorio preko proroka, a u poslednja vremena progovorio kroz Sina, „kojega postavi naslednikom svega, kroz koga je i vekove stvorio“. Sin je opisan kao „sjaj slave Njegove i obličje bića Njegova“. Već u ovom svedočanstvu vidimo dve istine: Sin je istinski Bog, ali je istovremeno različit od Oca. Tako se otkriva da u jedinstvu Božanstva postoji lično razlikovanje.
Još jasnije, tajna Trojice otkriva se prilikom Hristovog krštenja na Jordanu. Dok Sin stoji u vodi, Sveti Duh silazi u vidu goluba, a Očev glas sa neba svedoči: „Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji.“ Na Jordanu se ne pojavljuju tri boga, već jedan Bog koji se objavljuje u tri božanske ličnosti. Zato Trojica nije kasniji teološki izum, već stvarnost otkrivena u samom Jevanđelju.
Crkva je od samog početka morala da pronađe način da izrazi ovu biblijsku istinu. Zato je počela da koristi pojmove suština i ličnost. Bog je jedan po suštini, ali trojičan po ličnostima. Postoji jedna božanska priroda koju potpuno poseduju Otac, Sin i Sveti Duh. Nije reč o tri odvojena bića koja dele slične osobine, već o jednom božanskom biću koje postoji u tri ličnosti.
U ranom hrišćanstvu za ličnost se koristio izraz persona. Kasnije su teolozi koristili i izraz subsistencija kako bi objasnili da svaka božanska ličnost poseduje punoću božanske prirode. Tako se došlo do klasične formulacije: jedna suština, tri ličnosti. Otac je u potpunosti Bog, Sin je u potpunosti Bog i Sveti Duh je u potpunosti Bog; ipak ne postoje tri boga, nego jedan Bog, jer je jedna božanska suština koju svi potpuno poseduju.
Iako su filozofi tragali za krajnjom stvarnošću i pokušavali da razumeju prirodu bića, istina o Svetoj Trojici nije otkrivena ljudskim umovanjem, već Božijim samootkrivenjem. Filozofski pojmovi kasnije su poslužili Crkvi kao sredstvo da preciznije izrazi ono što je već primila kroz Sveto pismo i apostolsko predanje.
Bog nije biće koje postaje, razvija se ili prolazi kroz promene. On jeste punoća bića. Dok stvorenja primaju život, Bog jeste sam Život. Dok sve drugo zavisi od nečega, Bog postoji sam po sebi. U Njemu nema promene, prolaznosti ni nesavršenosti.
Upravo zato se razlikovanje božanskih ličnosti ne odnosi na suštinu Boga. Otac, Sin i Sveti Duh nisu tri različite vrste božanstva niti tri dela Boga. Oni poseduju istu i nedeljivu božansku prirodu. Razlikuju se samo po svojim večnim odnosima.
Otac je bespočetni izvor božanstva. Sin se večito rađa od Oca, a Sveti Duh večito ishodi od Oca. Ovi odnosi ne predstavljaju događaje u vremenu, jer u Bogu nema početka ni kraja. Oni opisuju večni način postojanja božanskih ličnosti. Nikada nije postojalo vreme kada Otac nije bio Otac, kada Sin nije bio Sin ili kada Sveti Duh nije bio Sveti Duh.
Zbog toga Crkva ispoveda Trojicu kao jednosuštnu i nerazdeljivu. Sve što Otac čini, čini kroz Sina u Svetome Duhu. Božansko delovanje je jedno, jer je i božanska priroda jedna.
Sveto pismo nam otkriva i najdublji razlog zbog kojeg je Trojica ključ za razumevanje Boga. Apostol Jovan kaže: „Bog je ljubav.“ Ova izjava ima smisla upravo zato što Bog nije usamljena monada. Ljubav podrazumeva odnos. Da je Bog apsolutno usamljeno biće, ljubav bi bila nešto što je nastalo tek stvaranjem sveta. Međutim, ljubav je večna stvarnost u samom Bogu.
Od večnosti između Oca, Sina i Svetoga Duha postoji savršeno zajedništvo božanske ljubavi. Ljubav zato nije samo jedno od Božijih svojstava; ona pripada samom Njegovom biću. Bog nije postao ljubav. Bog jeste ljubav.
Ljudski razum može da nasluti ovu istinu kroz određene slike i analogije. Sunce, njegova svetlost i toplota mogu da ukažu na jedinstvo izvora i njegovog delovanja. Međutim, nijedna analogija ne može potpuno izraziti tajnu Svete Trojice, jer nijedna stvorena stvar ne poseduje savršeno jedinstvo prirode i razlikovanje ličnosti koje postoji u Bogu.
Čovek je stvoren po liku Božijem i zato u sebi nosi čežnju za zajedništvom, istinom i ljubavlju. Nijedan čovek ne može ostvariti punoću života u potpunoj izolaciji. Ta potreba za odnosom odražava činjenicu da je čovek stvoren po liku Trojičnog Boga.
Cilj hrišćanskog života nije samo moralno usavršavanje niti sticanje religijskog znanja. Cilj je zajednica sa živim Bogom. Kroz Sina postajemo deca Očeva, a kroz blagodat Svetoga Duha učestvujemo u božanskom životu. Spasenje nije samo oproštaj grehova; ono je ulazak čoveka u zajednicu ljubavi koja postoji od večnosti između Oca, Sina i Svetoga Duha.
Sveta Trojica nije predmet pukog intelektualnog razmatranja, već tajna u koju Crkva ulazi molitvom, bogosluženjem i svetim tajnama. Svaka liturgija, svako krštenje i svaka istinska hrišćanska molitva upućena je Ocu, kroz Sina, u Svetome Duhu. Zato je Trojica ne samo istina koju ispovedamo, nego i život kojim živimo.
Sve što Crkva veruje, propoveda i živi izvire iz ove istine: jedan Bog u tri božanske ličnosti — Otac, Sin i Sveti Duh, kome neka je slava u vekove vekova. Amin.
P.P.