Jedna od najvećih sablazni u istoriji hrišćanstva nije bilo samo postojanje različitih mišljenja, već trenutak kada su razlike postale važnije od ljubavi i zajedništva. Hristos nije došao da okupi ljude u jedinstvo zasnovano na potpunoj jednoobraznosti mišljenja, već da ih u sebi učini jednim telom. Crkva nije nastala kao zajednica ljudi koji su u svemu saglasni, već kao zajednica onih koji su, uprkos svojoj različitosti, sabrani u jednom Gospodu.

U svojoj prvosvešteničkoj molitvi Isus ne moli Oca da njegovi učenici budu potpuno jednaki u razumevanju svakog bogoslovskog pitanja, već izgovara reči: „da svi jedno budu“. To jedinstvo nije zasnovano na uniformnosti, već na zajedničkom životu u Hristu. Cilj spasenja nije samo pomirenje čoveka sa Bogom, već i pomirenje ljudi među sobom. Jedinstvo Crkve zato nije plod ljudskog dogovora, već dar koji prethodi našim neslaganjima.

To, naravno, ne znači da su sva pitanja nebitna niti da istina nije važna. Postoje temeljne istine bez kojih Crkva prestaje da bude ono što jeste. Ali postoji i veliki prostor pitanja oko kojih su se iskreni hrišćani kroz vekove razilazili, a ipak ostajali braća i sestre u Hristu. Problem ne nastaje onda kada postoje različita uverenja, već onda kada uverenja postanu važnija od zajednice koju je Hristos stvorio.

Jedan zanimljiv primer dolazi iz savremenog protestantskog sveta. Poznati reformisani teolog i kalvinista R. S. Sproul jednom je držao predavanje u Nešvilu o predestinaciji i slobodnoj volji — temama koje su vekovima predmet ozbiljnih bogoslovskih rasprava. U delu za pitanja i odgovore neko ga je upitao:

„Da li verujete da ćete videti Bilija Grejama na nebu?“

Pitanje je u sebi nosilo pretpostavku podele. Sproul je bio poznat po reformisanom razumevanju spasenja, dok je Bili Grejam bio bliži arminijanskom naglašavanju ljudskog odgovora na Božiji poziv. Mnogi su očekivali odgovor koji će podvlačiti granice.

Sproul je odgovorio:

„Ne.“

Nastala je kratka tišina.

Onda je dodao:

„Zato što će on biti toliko blizu Božijeg prestola, a ja toliko daleko, da ga neću videti.“

U toj rečenici bilo je više bogoslovlja nego u mnogim raspravama. Ona nije negirala stvarne razlike. Nije tvrdila da bogoslovlje nije važno. Ali je podsetila na nešto što je veće od svakog sistema: da pripadnost Hristu prethodi svakoj našoj bogoslovskoj ili identitetskoj podeli.

Postoji duboka duhovna opasnost u tome da zaboravimo razmere spasenja. Ako je Hristos prolio svoju krv da bi u sebi sabrao rasejane, kako onda mi možemo tako lako da razdvajamo one koje je On pozvao? Ako će nas Božije Carstvo iznenaditi svojom širinom, zašto već sada živimo kao da je ono usko koliko i naše bogoslovske granice?

Hrišćansko jedinstvo ne znači odsustvo uverenja. Ono ne znači relativizam niti odricanje od istine. Ali znači prepoznavanje da nijedno bogoslovsko stanovište ne sme postati važnije od ličnosti Hristove i zajednice koju je On stvorio.

Ne delite hrišćane za koje je Hristos umro.

Jer ako nas je On u svojoj ljubavi pozvao da budemo jedno u Njemu, onda je možda znak istinske duhovne zrelosti ne to da pobedimo u svakoj raspravi, već da naučimo da prepoznamo brata i onda kada misli drugačije — znajući da će nas na kraju sve suditi i sabrati ne naše bogoslovske oznake, nego Hristos koji nas je već pozvao u svoje jedinstvo.