Pitanje „ima li prostora za drugog?“ nije samo pitanje verske tolerancije. To je pitanje duhovne zrelosti. Jer lako je govoriti o ljubavi prema čovečanstvu uopšte, ali je mnogo teže napraviti prostor za konkretnog drugog: onoga koji misli drugačije, moli se drugačije, pripada drugoj zajednici ili čak unutar iste tradicije drugačije razume sopstveni identitet.
Balkan, a posebno Vojvodina, zna šta znači živeti pored drugog. Ovde različitost nije teorija, nego svakodnevica. Pravoslavni, rimokatolici, protestanti, grkokatolici, Jevreji, muslimani i druge zajednice nisu apstraktne kategorije, nego komšije, porodice, prijatelji i saradnici. Zato se kod nas pitanje drugog ne rešava deklaracijama, nego kulturom susreta.
Iz hrišćanske perspektive, drugi nije najpre pretnja. Drugi je čovek stvoren po liku Božijem. To ne znači da su sve teološke razlike nebitne, niti da treba brisati sopstveni identitet radi površnog mira. Naprotiv — samo onaj ko ima identitet može istinski da razgovara. Ali identitet ne mora da bude zid. On može biti i vrata.
Ovo pitanje nije prisutno samo između različitih religija nego i unutar samih hrišćanskih tradicija. I anglikanski svet pokazuje koliko identitet može biti složen: postoje različiti oblici razumevanja istog nasleđa, različiti modeli crkvenog života i različiti načini čuvanja kontinuiteta. Ali upravo tu se postavlja važno pitanje — da li različitost nužno znači udaljavanje, ili može postojati prostor da se uz jasne razlike ipak sačuva međusobno poštovanje?
Istorija nas uči da razlike same po sebi nisu najveći problem. Problem nastaje onda kada prestanemo da vidimo čoveka, a počnemo da vidimo samo etiketu. Kada identitet postane sredstvo isključivanja, a ne svedočenja.
Zato pomirljivost nije isto što i ravnodušnost. Moguće je imati jasne stavove, teološka uverenja i crkvene granice, a da se ne govori jezikom prezira. Moguće je reći: ovde vidimo stvari drugačije — a da pri tome ne negiramo dostojanstvo i ozbiljnost drugoga.
U tom smislu je zanimljiv primer Rambama — rabina i mislioca Mojsija Majmonida. Iako je iz jevrejske perspektive imao ozbiljne teološke razlike prema hrišćanstvu i islamu, ipak je umeo da prepozna da su te tradicije u istorijskom smislu doprinele širenju svesti o Bogu, moralu i mesijanskom očekivanju. Nije prihvatio njihovu teologiju kao svoju — ali nije ni poništio činjenicu da postoje i deluju u istoriji. To nije poziv da se izbrišu razlike, nego poziv da se razlike nose bez gordosti.
Apostol Pavle piše:
„Koliko do vas stoji, imajte mir sa svim ljudima.“ (Rim 12,18)
Ove reči ne traže od nas da se odreknemo uverenja, niti da prestanemo da razlikujemo istinu od zablude. Ali nas podsećaju da vera nije poziv na stalni sukob. Mir ne znači odsustvo razlika — nego prisustvo dostojanstva i mere u odnosu prema drugom.
Na Balkanu nam je to naročito potrebno. Mi nosimo istorijska pamćenja, rane i nepoverenja. Ali ako svaka zajednica živi samo iz svoje povređenosti, onda drugi uvek postaje opasnost. Ako živimo iz dubine vere, onda drugi može postati prilika za susret, za svedočenje, za preispitivanje i za veću zrelost.
Možda zrelost jedne verske zajednice ne pokazuje to koliko dobro ume da govori o sebi, nego koliko ume da ostane verna sebi dok stoji pored drugog.
Prostor za drugog ne znači odricanje od istine, nego odricanje od straha da će nas tuđe postojanje oslabiti. Istinski identitet ne nestaje u susretu — on se u susretu proverava i sazreva.
Zato pitanje nije da li drugi sme da postoji.
Pitanje je: da li smo dovoljno sigurni u ono što jesmo da možemo da ostanemo svoji, a da ipak ostavimo mesto i za drugoga?
Jer ako smo pozvani da živimo u istini, onda smo pozvani i da u istini susrećemo čoveka.
A susret ne ukida razlike.
On nas uči kako da ih nosimo.
Petrović, mr Petar