Savremena kriza anglikanstva nije samo institucionalna; ona je pre svega teološka. Rasprave o rukopoloženju, autoritetu, crkvenoj disciplini i identitetu zajednice na kraju se uvek vraćaju jednom osnovnom pitanju: ko određuje granice verovanja? Upravo zato današnje polemike o Sola Scriptura nisu sporedna akademska rasprava o terminima, već simptom dublje nesigurnosti unutar same anglikanske tradicije.
Poslednjih godina postalo je gotovo uobičajeno da se Sola Scriptura prikazuje kao doktrina koja podstiče individualizam i proizvoljno privatno tumačenje Svetog pisma. U toj karikaturi reformacija se svodi na ideju da svaki pojedinac, oslobođen autoriteta Crkve i predanja, može samostalno konstruisati sopstvenu teologiju. Međutim, takvo razumevanje nije samo pojednostavljeno — ono je istorijski netačno.
Kako su je klasični anglikanski bogoslovi razumeli, Sola Scriptura nikada nije bila teorija izolovanog tumačenja, već princip normativnog autoriteta. Njena suština nije u poricanju uloge Crkve, već u tvrdnji da je Sveto pismo konačni i vrhovni standard vere. Pismo se ne čita izvan života Crkve, nego unutar njenog bogosluženja, predanja i zajedničkog svedočenja kroz vekove.
Upravo zbog toga pokušaji da se nasuprot Sola Scriptura uvede izraz Prima Scriptura često promašuju samu suštinu problema. Naravno, zabrinutost zagovornika tog izraza nije bez osnova. Savremeni protestantizam zaista pokazuje koliko brzo zajednica može skliznuti u subjektivizam kada nestane zajednički autoritet tumačenja. Fragmentacija, doktrinarna nestabilnost i pretvaranje Crkve u zbir individualnih religijskih preferencija predstavljaju stvarne opasnosti.
Ali problem nije u istorijskoj doktrini Sola Scriptura. Problem je u njenom modernom izobličenju. Individualistički biblicizam koji danas dominira delovima protestantskog sveta mnogo više duguje savremenoj kulturi autonomnog subjekta nego klasičnoj reformacionoj teologiji.
Richard Hooker i drugi veliki anglikanski bogoslovi nude znatno ozbiljniji odgovor na pitanje odnosa između Pisma, tradicije i crkvenog autoriteta. Hooker ne zamišlja Crkvu kao puki administrativni aparat niti kao pasivnog čuvara svetih tekstova. Crkva poseduje stvarni autoritet: ona uređuje bogosluženje, čuva disciplinu i rešava doktrinarne sporove. Ipak, taj autoritet nije apsolutan.
Crkva ne stvara Pismo; ona mu je podložna.
Upravo je to ravnoteža koju savremene rasprave često gube iz vida. Hooker odbacuje i radikalni individualizam i ideju neograničenog crkvenog autoriteta. Njegova teologija pretpostavlja sklad između Svetog pisma, razuma, prirodnog zakona i istorijskog života Crkve. Ne mora svaka legitimna praksa biti eksplicitno propisana u biblijskom tekstu da bi bila opravdana. Crkva poseduje prostor za mudro rasuđivanje — ali nikada prostor za proizvoljnost.
Ta ravnoteža jasno je izražena u Članu XX Trideset i devet članova vere:
„Crkva ima vlast da određuje obrede ili ceremonije i autoritet u doktrinarnim sporovima.”
Ali odmah zatim dolazi i ograničenje tog autoriteta:
„…nije dopušteno Crkvi da određuje bilo šta što je protivno zapisanoj Božjoj Reči, niti sme tumačiti jedno mesto Svetog pisma tako da bude u suprotnosti s drugim.”
U tim formulacijama nalazi se srce klasične anglikanske ekleziologije. Crkva nije dobrovoljno udruženje privatnih tumača Biblije, ali nije ni samodovoljna institucija koja može oblikovati doktrinu nezavisno od apostolskog svedočenja. Ona prima Pismo, čuva ga, propoveda i tumači — ali mu ostaje podložna.
Savremena kriza anglikanske zajednice nije nastala zato što su formulari bili previše strogi, već zato što su prestali da budu shvatani ozbiljno. Problem nezakonitih rukopoloženja, doktrinarne konfuzije i sve dubljih podela nije posledica preterane vezanosti za tradiciju, nego njenog postepenog potiskivanja pod pritiskom kulturnih i ideoloških moda.
Crkva koja izgubi poverenje u sopstvene formulare ne postaje automatski otvorenija ili relevantnija. Naprotiv, ona postepeno gubi sposobnost da objasni zašto uopšte postoji kao posebna zajednica. Kada nestane zajednički normativni centar, crkveno jedinstvo se lako pretvara u privremenu koaliciju različitih političkih intuicija, kulturnih preferencija i administrativnih kompromisa.
Ipak, pozivanje na Hookera ili „istorijsko anglikanstvo” samo po sebi nije dovoljno. Tradicija nije muzejski eksponat namenjen konzervativnoj nostalgiji. Ukoliko klasična anglikanska teologija treba da ponudi stvarni odgovor na savremenu krizu, onda njeni principi moraju biti konkretno primenjeni na pitanja discipline, autoriteta, granica komunije i doktrinarnog integriteta u savremenim okolnostima.
To zahteva više od retoričkog prizivanja prošlosti. Zahteva obnovljenu teološku ozbiljnost i spremnost da se anglikanski formulari ponovo čitaju ne kao istorijski ukrasi, već kao normativni izrazi identiteta zajednice.
Jer Crkva koja zaboravi sopstvene formulare ne postaje slobodnija. Ona samo postepeno zaboravlja šta je nekada verovala — i na kraju više ne može jasno da objasni ni svetu ni sebi zašto još uvek postoji.
Petrović, mr Petar