Duhovna zrelost možda se najjasnije vidi u sposobnosti čoveka da ostane veran svojim uverenjima, a da pritom ne izgubi smirenje, dostojanstvo i ljudskost prema ljudima koji se razlikuju od njega.

To nije lako. Mnogo je jednostavnije podeliti ljude na „naše“ i „njihove“, na prihvatljive i neprihvatljive, na one koje ćemo saslušati i one koje ćemo unapred odbaciti. Takve podele čoveku često daju osećaj sigurnosti, ali istovremeno mogu učiniti da srce postane manje sposobno za razumevanje, blagost i milost.

Danas nije teško pronaći ljude koji su veoma sigurni u svoje stavove. Mnogo je ređe sresti one koji, uprkos čvrstim uverenjima, i dalje umeju da razgovaraju sa poštovanjem, da vide čoveka ispred sebe i da ne pretvore svaku razliku u razlog za prezir ili neprijateljstvo.

Ponekad se stiče utisak da pojedini hrišćani više energije ulažu u određivanje ko je „dovoljno prihvatljiv“, nego u to da njihov život zaista pokazuje Hrista.

Naravno, ljubav ne znači odsustvo uverenja. Čovek može imati jasne stavove i ozbiljna teološka uverenja, a da pritom ostane blag, pošten i dostojanstven prema drugima. Hrišćanska vera nikada nije bila poziv na mržnju, ponižavanje ili dehumanizaciju ljudi sa kojima se ne slažemo.

Upravo tu se često vidi razlika između duhovne zrelosti i duhovne nesigurnosti. Čovek koji je miran u svojim uverenjima nema potrebu da stalno pokazuje tvrdoću kako bi dokazao svoju vernost istini. Oštrina je često laka. Blagost traži snagu.

To ne znači da razlike ne postoje niti da su sva pitanja jednostavna. Kroz istoriju Crkve postojale su ozbiljne rasprave o veri, moralu i načinu života. Ali čak i kada su se hrišćani duboko razlikovali, najveći među njima ostali su upamćeni ne samo po svojim stavovima, već i po načinu na koji su se ophodili prema ljudima.

Ponekad ljudi ne zapamte naše stavove. Zapamte način na koji smo ih gledali.

Prezviterijanski teolog Francis Schaeffer govorio je da je ljubav među hrišćanima jedan od najvećih dokaza istinitosti hrišćanske vere pred svetom. Te reči možda danas zvuče potrebnije nego ikada, u vremenu kada mnogi ljudi Crkvu doživljavaju više kroz strogoću nego kroz nadu, istinu i milost.

Svet je već dovoljno umoran od besa, podela i međusobnog ponižavanja. Možda baš zato hrišćani danas ne bi trebalo prvenstveno da budu poznati po tome koga odbacuju, već po tome koliko uspevaju da spoje istinu, smirenje i ljubav.

Jer možda najveća pobeda nije u tome da čovek nadjača druge, već da ostane veran istini, a da pritom ne izgubi sposobnost za ljubav, blagost i milost.

P.P.