Čoveče, budi svoj

I dok sam neizmerno radostan, ali istovremeno potpuno svestan težine službe kojoj sam se odazvao, ne mogu a da ne ostavim „dva grama“ mišljenja na nešto što se dešava poslednjih nekoliko dana, otkako sam javnosti predočio svoje zaređenje, odnosno rukopolaganje.

Naime, u moru podrške, lepih reči i poruka ohrabrenja, našle su se i one druge – negativne, ili makar sa jasnom negativnom konotacijom. Neću navoditi pojedinačne poruke i komentare, jer bi to značilo da se njima bavim više nego svojim pozivom, a to zaista ne želim. Dovoljno je reći da su teme uglavnom iste – „legitimnost“ crkve u kojoj služim, moje poznavanje Svetog pisma, legitimnost teološke škole koju završavam i slično.

Ono što mi je posebno interesantno jeste činjenica da ovakvi komentari dolaze iz potpuno različitih krugova. Dakle, nisu vezani samo za jednu hrišćansku denominaciju ili jednu specifičnu grupaciju ljudi. Dolaze i od onih koji bi, uslovno rečeno, trebalo da igraju na „mojoj strani“, odnosno od ljudi koji ni sami nisu deo tradicionalnih crkvi u Srbiji.

I baš to me je nateralo na razmišljanje – kako je moguće da neki ljudi prosto ne mogu da prihvate da nismo svi isti?

Da ne moramo svi da budemo isti.

I da zapravo nije ni poenta da budemo istovetni.

Iako postoji jasan poziv na jedinstvo u veri i ljubavi, Novi zavet veoma jasno prepoznaje, pa čak i slavi individualne razlike među vernicima.

Apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima (12:4–6) govori da su darovi različiti, ali je Duh isti; službe su različite, ali je Gospod isti. Svaki hrišćanin dobija makar jedan specifičan dar koji služi na korist zajednice.

Crkva se opisuje kao Telo Hristovo koje ima mnogo udova – oko, ruka, noga… Jer kada bi celo telo bilo oko, telo više ne bi bilo telo. Upravo zato Crkva zahteva različite ljude sa različitim funkcijama.

Hrišćani su pozvani na jedinstvo duha, ali ne na uniformnost. Pozvani smo da budemo jednim srcem i ustima u slavljenju Boga, ali se to postiže međusobnim prihvatanjem i strpljenjem prema onima koji su drugačiji.

Svi smo jednaki pred Bogom, ali nismo isti. Novi zavet propoveda jednakost svih ljudi bez obzira na poreklo ili društveni status, ali nigde ne traži brisanje ličnosti, temperamenta ili talenata.

I sam Gospod Isus definiše zajedništvo kroz držanje Njegovih učenja i ljubav jednih prema drugima (Jovan 13:35), a ne kroz obaveznu spoljašnju istovetnost.

Ipak, neki ljudi, bez obzira na svoju pozadinu, smatraju da ja treba da pripadam baš njihovom taboru. Jer ako nisam sa njima, onda očigledno ne valjam.

A onda malopre, pred spavanje, čitam svom klincu jednu zanimljivu slikovnicu koju imamo već više od pola godine, ali je tek danas dobila potpuno novo značenje – makar za mene.

Slikovnica se zove „Zmajko budi svoj“, autorke Lize Šijan.

Osnovna pouka priče je jednostavna, ali moćna.

Zmajko pokušava da se prerušava u medveda kako bi ga drugi prihvatili, ali na kraju shvata da se pravi prijatelji stiču samo onda kada si ono što jesi.

Knjiga uči decu da ne sude o drugima na osnovu spoljašnjeg izgleda – strašnih kandži, velikih zuba ili dima iz nosa – jer se iza svega toga često krije nežno srce koje samo želi društvo.

Uči ih i da prihvate svoje specifičnosti i da se ne plaše odbacivanja samo zato što su drugačiji.

I tu dolazimo do paradoksa.

Deci čitamo knjige u kojima ih učimo toleranciji, prihvatanju i ljubavi prema drugima, a onda u stvarnom životu gledamo potpuno suprotnu sliku – i to često upravo od onih koji su prvi pozvani na ljubav.

A ako već ne mogu da vole, onda makar da nauče da tolerišu.

Ili sam ja potpuno promašio životni put, ili su neki ljudi koji me „saleću“ po društvenim mrežama jednostavno licemeri u sopstvenom životu.

Ne znam.

Ali jedno znam sigurno.

Kao i Zmajko, naučio sam da budem svoj.

Ne moram da budem meda ako sam Zmajko.

I iskreno, sviđa mi se što ne moram da se kostimiram u tuđe željene kostime, jer sam ipak skrojen po Božijoj volji, a ne po volji ljudi.

Vaš u Gospodu,

Slobodan