Ne, ne želim da kažem da sam rimokatolik.
Ali sam nedavno pročitao komentar na društvenim mrežama u kojem se tvrdi da je Vatikan kriv za stanje u jednoj pravoslavnoj parohiji u Srbiji. I ono što mi je bilo zanimljivo jeste da to nije bio usamljen slučaj. Niti je na tapetu uvek samo Vatikan.
Nekada je to „duboka država“ iz SAD-a. Nekada nemački agenti. Nekada plaćeni sektaši. Nekada oni koji mrze sve što je srpsko. Uvek postoji neko spolja. Uvek postoji neko drugi. Uvek postoji krivac.
A da li smo se nekada zapitali koliki je naš udeo odgovornosti u svemu što nam se događa?
Kada smo poslednji put stali pred ogledalo i zapitali sebe:
Kakav si čovek? Suprug? Sin? Otac?
Kakav si komšija? Prijatelj? Građanin ove zemlje?
Mogao bih ovako da nabrajam u nedogled sve uloge koje tokom života nosimo. Ali poenta nije u nabrajanju. Poenta je u jednoj jedinoj stanici života – onoj na kojoj si sada. I suština leži u pitanju: da li sam u ovoj fazi života najbolja verzija sebe?
Ne mislim na new age mantru o stalnom napretku i samo-usavršavanju radi samog sebe. Mislim na nešto mnogo jednostavnije a opet mnogo teže.
Da li sam verzija sebe koja se nesebično daje drugima?
Da li sam čovek koji želi dobro bližnjem?
Da li sam neko ko ne želi da ukrade, prigrabi ili otme, samo da bi „moji“ imali više?
Da li za mnom ostaje miomiris ili gorak ukus?
Da li sam osoba koju ljudi jedva čekaju da sretnu, ili neko kome jedva čekaju da vide leđa?
Na kraju krajeva: da li sam dobar?
Ne savršen. Nego dobar.
O ovim pitanjima retko razmišljamo. Lakše je gledati tuđe greške nego sopstvene slabosti. Lakše je pronaći spoljnog neprijatelja nego priznati unutrašnji nemar.
I ovo ne znači da našem narodu niko nikada nije naneo zlo. Propatili smo, i kao narod i kao država, kroz vekove. Od dugog robovanja pod Otomanskom imperijom, preko velikih ratova dvadesetog veka, pa do ideoloških lomova koji su ostavili duboke ožiljke.
Ali nije poenta u stalnom vraćanju na to koliko smo stradali. Poenta je u pitanju: šta nas je iz svega toga izvuklo?
Tu dolazimo do nečega što često nazivamo srpskim inatom.
Taj inat nas je održao. Terao nas da ne nestanemo. Taj inat nam je davao snagu da ustanemo kada padnemo.
Ali kao da je u jednom trenutku taj isti inat počeo da se okreće protiv nas samih. Umesto da bude energija za izgradnju, postao je energija za poricanje. Umesto da bude odskočna daska, postao je zid.
I sada, umesto da gradimo budućnost onim što imamo i onim što jesmo, mi iz inata odbijamo da priznamo da deo odgovornosti leži i u nama. U svakome od nas ko je dovoljno svestan svojih dela i namera.
Možda Vatikan nije problem. A možda nisu ni Amerikanci, Nemci ni „oni drugi“.
Možda je najveći izazov to što ne želimo da priznamo da promena počinje od čoveka koji stoji ispred ogledala.
Jer društvo nije apstraktna kategorija, a država nisu samo institucije.
I naposletku, ni Crkva nisu samo episkopi i sveštenici – već telo Hristovo!
Vatikan, to smo mi.
Parohija, to smo mi.
Država, to smo mi.
Ako želimo drugačiju stvarnost, moraćemo da počnemo od sopstvenog srca. Od sopstvene odgovornosti. Od sopstvene dobrote.
Sve drugo nije ništa drugo do prebacivanje krivice.
Živi bili.
I neka nam je Gospod u pomoći!
Vaš u Gospodu,
Slobodan