Danas sam imao jedan na izgled običan, ali zapravo vrlo poučan susret. Razgovarao sam sa čovekom kome je bilo iskreno zanimljivo da upozna anglikanca na ovim prostorima. Bio je iznenađen, ali ne i opterećen mojim postojanjem. Nije pokušavao da me smesti u neku fioku, nije tražio skriveno značenje, niti dodatno objašnjenje. Jednostavno je prihvatio činjenicu da ispred sebe ima čoveka sa imenom, licem i pričom.
A samo malo pre tog susreta, dogodilo se nešto sasvim drugačije. Osoba koja me poznaje mnogo duže od ovog prvog čoveka pitala me je, bez mnogo uvoda: „Kako to da si sad odlučio da postaneš Hrvat?“
Zbunio sam se. Kako sad Hrvat? Odgovor je brzo stigao: „Pa, s tim kolarom izgledaš kao katolik.“
Čuvši ovu situaciju, ovaj prvi čovek koji mi je bio gotovo potpuni stranac, izgovorio je rečenicu koja je pogodila pravo u suštinu problema:
„Samo na Balkanu smo toliko opterećeni tim kutijama u koje smeštamo ljude. Ovde Srbin mora biti pravoslavac, Hrvat mora biti katolik. A zašto ne može obrnuto? Zašto ne može pomešano?“
I zaista, zašto ne može?
Čini se da smo na ovim prostorima duboko zarobljeni u jednom etnocentričnom shvatanju vere i identiteta. Religija se ne posmatra kao lično opredeljenje, kao odgovor savesti i nekog našeg unutrašnjeg poziva, već kao produžetak nacije, tradicije i „onoga kako se ovde oduvek radilo“. Sve što izlazi iz tih strogo postavljenih dihotomija doživljava se kao pretnja, iako te granice nisu utemeljene u nikakvim jasnim normativima, već pre svega u ustaljenim društvenim navikama.
I tu dolazimo do pitanja koje me je tokom današnjeg dana najviše zaokupilo: Kako to da ljudi na Balkanu, ili makar u Srbiji ne mogu da budu ono što smatraju da im je istinski blisko, već moraju da budu ono što im je „unapred“ dodeljeno, rođenjem, kulturom, prezimenom, okruženjem?
Zašto se kod nas „iskakanje“ iz normativnih okvira doživljava kao neka nacionalna izdaja, a ne kao sloboda?
Da li čovek prestaje da bude čovek ako promeni svoja uverenja, stavove, način razmišljanja?
Ako stvari banalizujemo do kraja, drvo je uvek drvo. Sto na kojem stoji moj računar napravljen je od drveta, baš kao i polica u istoj prostoriji. Njihova namena je različita, oblik im je drugačiji, ali suština je ista. Možda nisu od istog drveta, ali sve one karakteristike koje ih čine drvenim, ostale su nepromenjene.
Zašto onda čovek ne može jednostavno biti čovek?
Zašto uvek osećamo potrebu da ispred te reči dodamo niz deskriptivnih epiteta, nacionalnih, verskih, ideoloških, kao da sama reč „čovek“ nije dovoljna? Kao da nije reč o najuzvišenijem biću na planeti: biću kome je Bog dao razum, svest i savest, da bi ih koristio na dobrobit sebe i drugih.
Umesto toga, mi često od svega toga pravimo razlog za podizanje zidova.
A istina je sledeća: mi nismo drveće. Ljudi smo. Krećemo se, razvijamo se, sazrevamo, učimo, upoznajemo svet i druge. Možemo menjati stavove, preispitivati uverenja, rasti iznad onoga što smo nekada mislili da jesmo. Hoće li se naša suština time izgubiti? Nikada. Ma koje titule sebi pripisivali i ma kojim se imenima opisivali, uvek ćemo ostati ljudi, društvena bića koja ne mogu da postoje izvan zajednice.
Bića koja su svesna sebe, ali i svesna da postoji nešto više od nas samih. Neki Tvorac, neko Vrhovno biće koje sve drži u postojanju. Mi hrišćani to Biće jednostavno nazivamo, Bog. A verovanja o tom Bogu definisana su davno, mnogo pre naših savremenih podela, pre više stotina, pa i skoro pre više od 2000 godina.
Kako onda puko postojanje „ovih“ ili „onih“ hrišćana može da dovede u krizu veru nekog drugog, a kamo li samog Boga?
Kada nam je, uopšte, postalo toliko važno da svi budemo jasno i isključivo definisani crno na belo? U svetu u kojem ništa što je ozbiljno nije jednostavno. Ni država, ni pravo, ni medicina, ni ekonomija, ni sociologija, ni kultura. Sve je slojevito, kompleksno, puno sivih zona, otvorenih pitanja i nejasnih prelaza.
Pa ipak, kada smo mi ljudi u pitanju, tada tražimo brze etikete da ih nalepimo i odmah se ogradimo ili uklopimo.
Možda nam je tako lakše. Lakše je spakovati ljude u kutije, nego uložiti trud da ih upoznamo. Lakše je doneti sud, nego postaviti pitanje. Ali dok druge zatvaramo u te kutije, ne samo da se udaljavamo od njih, već polako gubimo i sopstvenu suštinu života: zajedništvo.
Zato je možda pravo pitanje koje svako od nas treba sebi da postavi sledeće:
Da li svoje stavove o drugima donosim olako, na osnovu spoljašnjih oznaka i pretpostavki?
Ili sam, pak, spreman da sebi dam priliku da nekoga upoznam, pre nego što ga osudim?
Jer tek kada prestanemo da se bojimo onoga što ne liči na nas, otvaramo prostor da u drugome vidimo ne pretnju, već čoveka. A to je, na kraju krajeva, jedini temelj na kojem istinsko zajedništvo može da opstane.
Vaš u Gospodu,
Slobodan