Juče smo, u našoj anglikanskoj tradiciji, obeležili Svetog Arhiđakona Stefana, a danas se sećamo Svetog Jovana Bogoslova. Dva velika svedoka Hristove ljubavi, dva čoveka potpuno različitih puteva, a ipak duboko povezana jednom niti, poniznošću. Stefan, prvi mučenik, koji je oprostio svojim ubicama dok je izdisao. Jovan, učenik koji je ostao veran do kraja, koji je dugo godina nosio breme Crkve, pratio je kroz progone, nesporazume, lomove i radosti. Jedan je u poniznosti položio svoj život, drugi je u poniznosti ostao da živi i služi.

Ali danas ne želim toliko da govorim o njima. Danas želim da govorim o nama.

O nama koji smo, negde na našem životnom  putu prilično zaboravili šta znači biti ponizan. U vremenu u kojem živimo, poniznost se sve češće shvata kao slabost, kao nedostatak samopouzdanja, kao etiketa za one koji se ne bore dovoljno za sebe. Kao nešto što treba izbegavati. Kao reč koja više ne zvuči privlačno.

A nekada je bila vrlina. Temeljna. Prepoznatljiva. Evidentna u životu svakog ko je želeo da hodi za Hristom.

Danas se, umesto toga, promoviše samopouzdanje, samodovoljnost, isticanje sopstvenog mišljenja, sopstvenog prava, sopstvenih granica. Učimo da budemo „najbolja verzija sebe“, da budemo iznad drugih, da se izborimo za svoje mesto.

Ne kažem da je sve od toga nužno loše, ali lako je primetiti kako se to lako pretvori u kult sopstva, u slavu egoizma. I onda poniznost postane neprijatelj broj jedan. Umesto da bude dom, postala je sablazan.

I to razara. Razara odnose, razara zajednice, razara brakove, prijateljstva, pa čak i same crkve.

Jer poniznost je temelj svakog zdravog odnosa.

Bez poniznosti nema praštanja, a bez praštanja nema jedinstva.

Bez poniznosti nema služenja, bez služenja nema Crkve.

Bez poniznosti nema ljubavi, jer ljubav ne traži svoje.

A mi ponekad živimo kao da sve mora biti po našem.

Kada pogledam oko sebe, i možda to do sad nisi primetio, ali mislim da osećaš isto, kao da se poniznost polako gubi iz našeg rečnika. U braku smo naučeni da se borimo za poziciju, da jedno drugome dokazujemo ko je u pravu. Umesto da budemo ti koji prvi popuštaju, prvi traže oproštaj, prvi služe. Bog nas poziva da jedno drugom budemo podređeni u ljubavi, a mi biramo da budemo podređeni samo kada to nama odgovara.

U prijateljstvima, umesto da slušamo, mi poučavamo. Umesto da saosećamo, mi ispravljamo. Umesto da služimo, mi analiziramo. Ruke su nam brze da podignu prst prekora, a spore da zagrle.

U crkvi, i govorim o nama svima, i vernicima i kleru, ponekad se toliko zaigramo u programe, strukture, pravila i organizaciju da izgubimo osećaj Svetog. Kao da kažemo Bogu: „Ne brini, mi to možemo sami. Imamo plan, imamo raspored, imamo tim.“

I onda se čudimo što su crkve prazne, što službe deluju monotono, što nam molitva postaje dužnost, a ne disanje duše. Sveti Duh je prisutan, ali mi ga prekrivamo našim ambicijama, našim očekivanjima, našim ponosom.

Kako onda svet da vidi Hrista u nama?

Ako mi, koji tvrdimo da ga poznajemo, hodamo tako ponosno, tako samodovoljno, tako tvrdo u srcu, šta onda očekujemo od onih koji ga ne poznaju? Da poveruju u šta? U hladni moral? U sistem bez radosti? U religiju bez sile?

A sila je u poniznosti.

Snaga je u slabosti.

Slava je u krstu.

Kada pogledam Spasitelja Bogomladenca, On je svetionik poniznosti. Ne samo u učenju, već i u telu. Od rođenja u skromnoj štali, preko života sluge, u pranju nogu učenicima, u tišini pred onima koji su ga sudili, u smrti na krstu koja predstavlja najveće sramotu tadašnjeg rimskog sveta.

On je Bog koji se spustio k nama.

On je Gospod koji je izabrao da služi.

On je Kralj koji je dopustio da bude ponižen.

I sve to zbog ljubavi.

A mi, koji ga sledimo, često biramo da budemo ponosni. Posebno prema Njemu. Govorimo, tiho u srcu: „Ne treba mi tvoja pomoć. Mogu ja to sam.“ I tek kada se sve sruši, setimo se da bez njega ne možemo.

Podsetimo se da smo mi hram Duha Svetoga, a u taj hram unosimo brige, strahove, gordost. Kao da u Svetinji nad svetinjama umesto da prinosimo svoje žrtve, mi prinosimo svoje planove. I onda, kada se osećamo prazno, pitamo se zašto.

Možda zato što se ne klanjamo više.

Možda zato što se ne prepuštamo.

Možda zato što više želimo da budemo u pravu nego da budemo sveti.

Ovo pišem jer osećam da Bog tako strpljivo podseća nas, svoju decu, da je poniznost put kojim bi trebalo da želimo da hodamo. Ne zato što smo slabi, već zato što smo njegovi. Zato što visina dolazi posle dubine. Veličina posle služenja. Slava nakon krsta.

Da nije bilo poniznosti svetih, danas ih se ne bismo sećali. Niti bismo imali Crkvu.

Stefan nas podseća na oproštaj. Jovan na istrajnost. I svaki svetitelj, svaki mučenik, svaki neprimetni vernik koji je služio tiho, sa suzom i verom, ulazi u tu veliku priču spasenja koja traje već dve hiljade godina.

A sada je naš red.

Naš red da biramo poniznost u braku, i kada je teško, i kada drugi ne uzvraća.
Naš red da biramo poniznost u prijateljstvu, ne da budemo glasniji, nego da budemo prisutniji.
Naš red da biramo poniznost u Crkvi, ne da tražimo priznanje, nego da služimo u tišini.
Naš red da biramo poniznost pred nevernima, da Hristom ljubimo, a ne da pobedimo argumentom.

Naš red da se sagnemo pred Krst.

Jer tamo gde se čovek spušta, tamo Bog uzdiže.
Tamo gde ego umire, tamo ljubav vaskrsava.
Tamo gde se ponos lomi, tamo se otvara put u Carstvo.

I možda, samo možda, ako se vratimo tom zaboravljenom blagu hrišćanske vere, poniznosti, videćemo kako se naše crkve pune, naše porodice leče, naše zajednice oživljavaju.

Ne zato što smo dobri organizatori, već zato što Sveti Duh ponovo slobodno diše među nama.

A gde je Duh Gospodnji, tamo je sloboda.
Tamo je radost.
Tamo je život u Onome koji je Ljubav.

I na kraju dana… šta nam drugo treba osim Ljubavi?

Vaš u Gospodu,

Slobodan