„Kao što košuta čezne za potocima, tako duša moja čezne za tobom, Bože.”

„Kao što košuta čezne za potocima, tako duša moja čezne za tobom, Bože.”

Tako počinje taj predivni stih iz Psalma 42:1. Nema čoveka koji je ikada čitao Psalme, a da ga ove reči nisu makar jednom presekle negde duboko u grudima. Psalmista nam daje sliku koja je toliko jednostavna, a tako snažna, opisuje košutu koja je nevina, slabašna, plašljiva, koja trči po vreloj, suvoj zemlji i traži vodu. Ne bilo kakvu vodu već čistu, hladnu, živu vodu, bez koje nema života.

Tako i čovek, iako često misli da je jak, da sve drži pod kontrolom, u stvari u sebi nosi istu tu ranjivost.

Žeđ.

Duboku žeđ za Onim koji jedini može da je utoli.

Ta slika mi danas odzvanja u srcu više nego inače. Možda baš zato što sam se, prvi put posle dugo vremena, i sam osećao poput te košute. Ne zato što sam bio uhvaćen u nekim duhovnim dubinama, već zato što me je ova prošla nedelja bukvalno samlela.

I telo, i duh, i živce. Sve.

Četvrta godina studija teologije. Kada to izgovorim, zvuči mi neverovatno brzo. Sećam se dana kada sam prvi put upisao teološke studije. Iskreno, bio sam pun elana, ali i pun pitanja, pun nesigurnosti. Jedna od prvih motivacija koja me je nosila bila je jednostavna, ali duboka: želeo sam da upoznam Boga Biblije dublje i kroz strukturisani pristup, da ne kažem akademski pristup.

I ne, nisam hteo da upoznam nekog „maglovitog“ Boga o kojem se samo pričaju priče, već Boga koji nam se objavio u svojoj Reči, preko Svoga Sina, ali i u svemu što nas okružuje.

Želeo sam da razumem, da vidim jasnije, da živim dublje.

I sada, skoro četiri godine kasnije, nalazim se u najnapornijoj nedelji do sada.

Bukvalno sam odlazio na predavanja u stanju polu-raspada.

Kašalj koji ne prestaje, temperatura koja se pojavi kad joj se prohte. Uveče sam jedva tonuo u san, a ujutru se budio sa osećajem kao da mi je grudi neko pritisnuo džakom cementa.

Ali prelomni detalj je činjenica da sam svaki dan imao skoro 50 kilometara vožnje u jednom pravcu. Petljaš se po jutarnjem sumraku, po hladnoći, po magli, u bolovima… i ideš. Ne zato što ti prija. Ne zato što ti je lako. Nego zato što neki deo tebe zna da ova žrtva vredi.

Profesori, daleko stariji vernici sa iskustvom koje se meri decenijama, ljudi koji su prešli duhovne planine koje ja tek počinjem da nazirem, delili su svoje znanje, svoje iskustvo, svoje uvide.

I svaki dan bih sedeo tamo umoran, grozničav, sa otvorenim skriptama, knjigama i olovkom, i govorio u sebi: „Bože, samo mi daj snage da upijem ovo. Da izdržim još malo.“

I onda, negde u sred te borbe, nešto mi je sevnulo. Shvatio sam jednu stvar.

Iako mi je bilo veoma teško, onako „da li treba još jednom da naglasim koliko?“ teško, nešto me je ipak vuklo da budem tamo. Iako nisam imao snage da ustanem iz kreveta. Nisam imao snage ni da se pogledam u ogledalo. I povrh svega, kod kuće, i supruga i sin bolesni, i oni pod terapijama, i briga i stres se samo gomilaju. Ali moja želja da upoznam Boga, da učim o tome ko je On, da jednog dana budem sposoban da to prenesem drugima, da to živim, bila je jača od svega što me je kidalo fizički.

Toliko mi je bilo teško, ali istovremeno, tu me je nešto i preseklo.

Toliki sveti, još od prvih dana Crkve, prolazili su kroz muke koje mi ne možemo ni da zamislimo. Ljude su mučili, zatvarali, izgladnjivali, izlagali ruglu, i to sve samo zato što su verovali. I nisu odustajali. Nisu slabili. Nisu prestajali da budu odani Gospodu, bez obzira na cenu koju su plaćali.

Pa ko sam onda ja da odustanem pred nečim što je prolazno? Pred virusom? Pred umorom? Pred par dana slabosti?

Ne poredim sebe sa njima, naravno. Ne usudim se ni da pomislim na to. Ali setio sam se, ako su oni mogli da trpe za Gospoda, ja mogu da izdržim ovih nekoliko dana borbe. Ne zato što sam ja neki junak, nego zato što je On taj koji mi daje snagu. On je taj koji me drži i kada sam slab. Ovo što mi se trenutno dešava, sve to što me lomi, sve je to prolazno. Doći će i proći, kao magla na putu.

Ali On ostaje.

I u jutarnjoj pobožnosti, jedan brat je podelio sa nama ovu sliku košute iz Psalma 42. Košuta koja beži, koja je uplašena, ali koja ipak zna gde je njen izvor. Zna gde je život. Zna gde je voda.

Tako isto i ja, sa svim svojim slabostima, sa svim svojim padovima, sa kašljem, temperaturama, brigama, obavezama, sumnjama znam Ko je moj izvor.

I znam da, čim dotaknem taj izvor, makar i umoran i iznemogao, srce oživljava.

Svako jutro sam molio istu molitvu:

„Duše Sveti, ispuni me snagom da preživim ovaj dan.“

Ne da ga završim kao pobednik, ne da budem sjajan, nego samo da izdržim. Da mogu da slušam, da mogu da učim, da mogu da primim ono što mi treba, a što mi je tako teško dostupno u ovom stanju.

I svaki put bih osetio, ništa spektakularno, ne neke zvučne efekte ili vatru i zemljotres, nego tiho i duboko: „Tu sam.“

I ta tiha prisutnost je bila dovoljna.

Zato sada, dok sedim i razmišljam o celoj ovoj nedelji, o svakom kilometru, svakom kašlju, svakom trenutku kada sam malaksao od slabosti osećam zahvalnost. Ne zato što volim što mi je bilo loše. Ne zato što želim da se ponavljaju ovakve nedelje.

Nego zato što sam kroz sve to opet video koliko je Bog veran.

On me nije ostavio ni jednog jedinog dana.

I što je najlepše, nije napustio ni moj dom. Bio je uz moju suprugu. Bio je uz mog sina. Pokrio nas je sve, iako smo svi bili slomljeni. Dao nam je svaki dah koji smo udahnuli, svaki korak koji smo napravili, svaku noć u kojoj smo uspeli makar malo da se oporavimo.

Kada se sve sabere i oduzme, isplatilo se.

Ne u nekom finansijskom, profesionalnom, „praktičnom“ smislu.

Nego u onom najdubljem, već u osećaju da On jeste sa mnom, sa nama.

Da On stoji uz mene.

Da me drži, vodi i nosi.

I to nadomešćuje svaku poteškoću.

Svaki bol.

Svako trpljenje.

Svaku suzu.

Zato hoću i tebe da ohrabrim, dragi prijatelju.

Kad god dođe težak dan, a doći će sigurno, jer život nikoga ne štedi, seti se ove istine.

Bog te nije napustio.

Nije te ostavio.

Nije te zaboravio.

Tvoja žeđ za Njim nije slučajna.

Tvoja potreba za Izvorom nije znak slabosti, to je znak života.

Okreni se ka Krstu.

Podseti se: Onaj koji je otišao na Krst zbog tebe, Onaj koji je umro i vaskrsao da bi ti živeo, taj isti Gospod, čuva te i danas.

Njegov Duh je uz tebe. I kada si jak i kada si slab. I kada si zdrav i kada si bolestan. I kada si pun elana i kada jedva otvaraš oči.

On te voli.

Ti si Njegovo dete.

A Otac nikada ne okreće leđa svome detetu.

Zato idi napred, makar i sporo.

Slušaj taj tihi zov.

I kao košuta iz Psalma, trči ka Izvoru.

Jer tamo gde je On, tamo je život.