Dragi prijatelji, kolege i tragaoci za istinom,
u vremenu u kojem se reči koriste lakše nego ikada, a tumačenja izgovaraju brže nego što se promišljaju, pred nas se postavlja jednako staro i uvek novo pitanje: kako govoriti odgovorno? Kako misliti duboko? Kako razumeti slojevito? Kako biti pravedan u svetu koji često žuri da presudi još pre nego što je saslušao?
U našoj tradiciji, ali i u širem krugu mudrosti čovečanstva, oduvek postoji poziv da se svaka reč ispita, svaka tvrdnja proveri, svaki sud odmeri. To nije slabost mislećeg čoveka — to je njegova snaga. Jer samo onaj koji se ne plaši složenosti može podneti istinu. A samo onaj koji poznaje granice sopstvenog znanja može istini prići sa poštovanjem.
Često čitamo tekstove koji su nama došli iz dalekih vekova, napisanih u svetu čiji su pojmovi, vrednosti i društvene strukture drugačiji od naših. I u tom susretu sa prošlošću događa se nešto važno: učimo da nismo merilo svega. Učimo da postoji vreme pre nas. Učimo da svako shvatanje zahteva strpljenje, kontekst i napor. I učimo da je brz zaključak često neprijatelj prave spoznaje.
Nijedan iskren istraživač ne može sebi dopustiti da čita površno ono što je slojevito, da svodi bogatu istoriju na jednostavne fraze, niti da zamenjuje razumevanje predrasudom. Ako želimo biti verni istini, moramo dopustiti tekstu da govori svojim jezikom, svojim epohalnim dahom, svojim društvenim kodovima — a ne našim unapred formulisanim predstavama.
Ali ima i nešto još dublje: kroz istoriju ljudi su se često trudili da obuzdaju druge, da ih oblikuju, da ih ućutkaju, da nad njima vladaju. Zloupotreba moći nije nešto što pripada samo dalekoj prošlosti. Ona je stalni izazov čovečanstva: u institucijama, u porodicama, u ekonomiji, pa čak i u nauci. Kada god čitamo stare tekstove o ljudskoj slabosti, o moralnom posrnuću, o nasilju, mi se zapravo suočavamo sa večitim pitanjem: kako koristiti moć — i kako je ne zloupotrebiti?
Prava naučnost, a naročito prava humanistička naučnost, počiva na ovome: da nikada ne okrenemo glavu od pitanja nepravde. Da nikada ne opravdavamo ono što ponižava čoveka. Da nikada ne svodimo živo ljudsko biće na apstraktnu kategoriju. Da se trudimo da razumemo pre nego što sudimo — i da nikada ne sudimo bez razumevanja.
Za akademsku zajednicu to znači sledeće:
– Da budemo hrabri u istraživanju, ali ponizni u znanju.
– Da ne koristimo tekstove, bilo stare ili nove, kao oružje protiv drugih.
– Da ne gubimo iz vida da se iza svakog pitanja krije čovek, a iza svake reči — nečiji život.
– Da razlikujemo nasilje od discipline, eksploataciju od zajedništva, zloupotrebu od brige.
– Da razumemo da moć koja nam je data — moć znanja — treba da bude upotrebljena za dobro drugoga, nikada za njegove okove.
Ako išta možemo naučiti iz istorije, onda je to da se ljudsko dostojanstvo brani najpre rečima, a zatim delima. A ako išta možemo naučiti iz nauke, onda je to da je istina uvek duboka, nikada plitka; uvek zahtevna, nikada laka.
Zato, dragi prijatelji, u svim svojim čitanjima, istraživanjima i analizama, negujte dve vrline koje se retko sreću zajedno — preciznost i saosećanje. Preciznost bez saosećanja postaje hladna i opora. Saosećanje bez preciznosti postaje slepo i neupotrebljivo. Tek kad se te dve stvari spoje, nastaje mudrost dostojna čoveka.
Na kraju, setimo se da je najveći zadatak akademske zajednice da gradi mostove — između prošlosti i sadašnjosti, između discipline i etike, između znanja i čovečnosti. Na tom putu, svaki tekst koji proučavamo može nam biti učitelj; svaki istorijski kontekst — ogledalo; svaka interpretacija — prilika da postanemo bolji, ne samo pametniji.
Neka nas vodi želja za razumevanjem koje ne povređuje i za istinom koja oslobađa.
Petrović, mr Petar