Sveti Avgustin (354–430) jedan je od najuticajnijih teologa zapadnog hrišćanstva. Njegovo učenje o praroditeljskom grehu oblikovalo je katoličku doktrinu i imalo dubok uticaj na reformisane i protestantske tradicije. Avgustin je tvrdio da greh Adama i Eve ne predstavlja samo izolovan čin, već stanje ljudske prirode, koje se prenosi na sve potomke. Prema njemu, čovek se rađa u grešnom stanju (peccatum originale), sa urođenom sklonošću grehu (concupiscence), i bez božanske milosti ne može postići spasenje. Slobodna volja je kompromitovana i ne može samostalno delovati u skladu sa moralnom pravdom. Ovo učenje stavlja naglasak na apsolutnu Božju inicijativu u spasenju i, u određenim interpretacijama, na predestinaciju.
Anglikanska teologija, naročito u svojoj progresivnoj formi, razvila je značajnu distinkciju u odnosu na Avgustinovo učenje. Anglikanci priznaju posledice praroditeljskog greha – smrt, slabost i sklonost grehu – ali ne prenose Adamovu krivicu na potomke. Slobodna volja ostaje sačuvana i sposobna za saradnju s Božjom milošću. Spasenje se stoga vidi kao sinergija između Božje inicijative i ljudskog odgovora, gde se vernik aktivno uključuje u moralni i duhovni život. Progresivni anglikanski pristup dodatno naglašava etičku i društvenu dimenziju vere, uključujući inkluziju, socijalnu pravdu i praktično življenje hrišćanskih vrednosti u savremenom svetu.
Filozofski gledano, između Avgustina i anglikanskog progresivnog pristupa postoji progresivna linija razvoja ideja o ljudskoj prirodi, grehu i spasenju. Avgustin polazi od apsolutne grešnosti i zavisnosti od Boga, dok anglikanska teologija zadržava slobodnu volju, ali stavlja naglasak na aktivno učešće čoveka u sopstvenom duhovnom rastu i društvenoj odgovornosti. U tom smislu, anglikanski progresivni model može se smatrati ekvilibrijumom između Božje inicijative i ljudskog odgovora, održavajući etičku i duhovnu autonomiju vernika unutar okvira vere.
Zaključno, poređenje Avgustina i anglikanske teologije otkriva suštinsku razliku između zapadnog naglaska na apsolutnoj milosti i predestinaciji i anglikanskog naglaska na sinergiji, slobodnoj volji i praktičnom življenju vere. Dok Avgustin pruža duboko teološko tumačenje greha i spasenja, anglikanski progresivni pristup omogućava verniku da aktivno učestvuje u sopstvenom moralnom i duhovnom razvoju, održavajući ravnotežu između Božje milosti i ljudske odgovornosti. Ovo poređenje ne samo da osvetljava istorijske i teološke razlike, već pokazuje i evoluciju hrišćanske misli u pravcu veće harmonije između teološke refleksije i praktične etike.