Imam 45 godina, i dok se završava još jedna liturgijska godina, a počinje vreme Adventa, prvo što osećam nije veličina, već zahvalnost.
Zahvalnost, jer je, uprkos mojim slabostima, mojim greškama i umorima, Bog nastavio da hodi sa mnom.
Kad pogledam svoj život, ne mogu a da se ne setim reči psalmiste:
„Tvoja milosrđa, Gospode, nova su svako jutro” (Tuž 3:22–23).
Ako sam danas ovde, to je samo zbog tog svakodnevnog milosrđa koje me je nosilo onda kada sam i sam bio bez snage da se držim.
Navršiti 45 godina, poziva me da svoju priču pogledam sa iskrenošću. Proživeo sam divne trenutke i druge koje bih radije zaboravio; vremena jasnoće i vremena duboke zbunjenosti; dane u kojima sam služio s radošću i dane u kojima sam morao da vučem sopstvenu dušu da bih išao dalje.
Ipak, na svim tim putevima otkrio sam jednu istinu:
Bog ne ostavlja one koje stavlja u svoje ruke.
Shvatam da je svaka etapa mog života bila škola Duha.
Biblija me je iznova i iznova učila:
Bog ne poziva savršene, već raspoložive.
Mojsija je našao u njegovoj nesigurnosti, Jeremiju u njegovom strahu, Petra u njegovoj naglosti, Mariju u njenoj poniznosti.
A mene je Bog pozvao usred moje ljudskosti — te ljudskosti koja me ponekad opterećuje, ali me i podseća da je blagodat veća od mojih granica.
Sa 45 godina otkrivam da je život manje stvar „postignuća“, a više pitanje vernosti u malom.
Biti veran u svakodnevnoj ljubavi.
Biti veran u slušanju.
Biti veran u tihom služenju.
Biti veran u tome da se ponovo podignem kad god padnem.
Sećam se reči proroka Miheja:
„Čovječe, kazano ti je šta je dobro: činiti pravdu, voleti milosrđe i hoditi smerno sa svojim Bogom.” (Mihej 6:8)
Baš na početku Adventa, ako nešto želim, to je da moji koraci liče na taj smerni put:
da hodim bez pretenzija, bez maski, bez potrebe da budem nešto što nisam.
Danas želim samo da zahvalim.
Da zahvalim za život koji sam imao.
Da zahvalim za ljude koje je Bog stavio na moj put.
Da zahvalim za prilike da služim, čak i u svojim nesavršenostima.
Da zahvalim što mi je, kada sam pogrešio, Bog vratio dostojanstvo.
Da zahvalim što, uprkos mojim senkama, Hristova svetlost nije prestala da me traži.
U ovom času novog liturgijskog početka, za mene je podsetnik da još mnogo toga treba da naučim, a mnogo toga i da odučim.
Da mi treba više tišine, više molitve, više strpljenja, više nežnosti.
Da život postaje istinit tek kad se daruje, kad se deli, kad ostavlja prostora da Bog ponovo stvara iznutra.
Zato danas molim jednostavnim psalmom koji me je toliko puta pratio:
„Nauči me, Gospode, put Tvoj; hodiću u istini Tvojoj.” (Ps 86:11)
Neka godine koje dolaze budu put ljudskiji, jednostavniji, svetliji.
Neka mogu da služim čistim srcem.
Neka nikada ne zaboravim da sam, pre svega drugog, učenik.
I neka Hristos, Dobri Pastir, nastavi da vodi moje korake strpljenjem kojim me je uvek vodio.
Amin.
+Petar