Današnji dan je imao preokret kakav nisam očekivao. Nakon što smo supruga i ja obavili sve obaveze izvan kuće vratili smo se kući da završimo šta je ostalo od redovnih poslova. Sedeo sam u tišini svoje radne sobe i pisao poštansku uputnicu jer je trebalo hitno da pošaljem neki dokument kad je do mene došla supruga i izgovorila najteže reči – otac nama drage osobe je preminuo.

U tom trenutku, iako sam nastavio sa pisanjem uputnice, duboko u sebi sam osećao kao da je ceo svet zadržao dah na sekund. Sedim, gledam u taj papir koji popunjavam, a u njemu vidim tu užasnu sudbinu koja svakog od nas može da zadesi  — otac jedne meni drage osobe je preminuo nakon duge i teške borbe.

Nisam ga poznavao, a ipak me je vest pogodila. Duboko.

Ja sam onaj koji uvek drugima govori o nadi, o Životu, o Gospodu koji podiže one koji su obeshrabreni i greje srca koja su zahladnela zbog raznoraznih životnih izazova.

Ipak, ovog jutra, nešto se u meni steglo i ostavilo me u dubokom razmišljanju tokom ostatka dana.

A zašto me je ovo toliko dotaklo?

Najverovatnije zbog toga što sam imao želju da ga posetim. Da sednem sa njim, da ga pogledam u oči i kažem mu ono što znam da je Istina.

Da mu ispričam da smrt nije konačna tačka, nego zarez.

Da mu pročitam makar jedan psalam, da zajedno izgovorimo „Oče naš“, da mu šapnem: „Nisi sam.“

Ali nisam imao tu priliku. Život se desio brzo, i vrata su se zatvorila pre nego što sam stigao da zakucam na njih.

U meni se javio osećaj tuge, ali i nešto drugo – svojstveno meni — potreba da razumem. Da sagledam taj osećaj neispričane priče, propuštene molitve… i da to predam Bogu.

I baš u tom trenutku, kao da mi je Duh dotakao srce, setio sam se Lazara.

Nije Lazar samo neki sporedni biblijski lik. On je za mene simbol svega što volimo i gubimo. Simbol nade, onda kada mislimo da je vreme isteklo.

U Jovanovom evanđelju piše nešto što me je u ovoj situaciji nateralo da zastanem i duboko se zamislim. Naime, Marta  –  Lazareva sestra  – ide u susret Isusu i govori mu:

„Gospode, da si ti bio ovde, moj brat ne bi umro.

Ona ne optužuje. Ona pokazuje bol. Njeno srce puca od bola, ali ipak veruje Isusu jer odmah potom izgovara:

„Ipak, sada znam da će ti Bog dati što god zatražiš od njega.”

Ona oseća mešavinu tuge i nade koju i mi nosimo kada se suočimo sa smrću. I ja sam to danas osećao isto.

Razne misli su dolazile… da sam samo imao priliku… da sam samo stigao na vreme… možda bih mu rekao nešto što bi mu dalo mir.

Ali onda Isus odgovara Marti, a i meni, rečenicom koja ruši sve logičke principe i prosto ne pripada ovom svetu, već svetu koji dolazi:

„Ja sam vaskrsenje i život. Ko veruje u mene, živeće ako i umre.“

Pročitao sam ovo još jednom poluglasno, kao da sam želeo da čujem sopstveni otkucaj srca dok ovo izgovaram.

A onda sam shvatio — možda ja nisam upoznao tog čoveka, možda nisam stigao da se pomolim sa njim, ali znam da Bog nije zakasnio. On nikad ne kasni. On stoji kao Gospodar vremena i deluje potpuno izvan našeg poimanja stvarnosti.

I dok sam nastavio razmišljati o smrti, kroz glavu mi je prošla reč „žalac“.

Apostol Pavle je jednom napisao:

„Gde je, smrti, tvoja pobeda? Gde je, smrti, žalac tvoj?“

Kad si mlad vernik, ove reči zvuče kao poezija, kao hrabra izjava vere. Ali kada se suočiš sa stvarnim gubitkom — sa gubitkom nečijeg dragog roditelja, sa nečijom iskrenom dubokom tugom — onda shvatiš da Pavle nije pisao metafore. On je zaista posmatrao smrt kao protivnika koji je već poražen. Kao zmiju otrovnicu bez otrovnih zuba.

Tuga jeste realna. Boli. Vreba nas. Ali njen otrov, njen pravi žalac, neutralisan je onog jutra kada je kamen pred Hristovim grobom bio odvaljen.

I dok sam sedeo u tišini, u meni se polako rađala misao:

Možda je tuga tu da nas podseti na nadu.

Možda nas boli zato što volimo.

Možda patnja ima svrhu — da nas približi Onome koji je pobedio smrt.

Tada sam zatvorio oči i pokušao da zamislim nezamisliv trenutak — trenutak kada čovek koji je preminuo otvara oči pred Hristom. Nisam pokušao ovo da zamislim kao sliku, nego kao realnost.

Pred tim čovekom nije hladan i mračan hodnik. Nije u beskrajnoj tami. Već stoji pred svetlosti. Oseća mir i blagodat.

Zamislio sam kako stoji pred Isusom, istim onim Isusom koji je rekao:

„U domu moga Oca ima mnogo stanova…. ’Idem da vam pripremim mesto’?“

Zamislio sam taj susret, ne kao sud, nego kao povratak kući.

Kao trenutak kada čovek shvati da je sve ono što je mislio da je kraj — zapravo novi početak.

I onda sam osetio, još dublje, da je svaka suza opravdana, ali nijedna nije beznadežna.

Još uvek mi je teško što nisam uspeo da ovom čoveku dam ono najvrednije što imam — Evanđelje. Ali sad, dok ovo pišem, preseče me misao kao svetlost kroz maglu:

Evanđelje nije moje vlasništvo.
Nisam ja Spasitelj.
Ja sam samo glas koji služi Onome koji vidi dalje.

Ponekad Bog zatvori vrata koja želimo da otvorimo da bi nas naučio poniznosti.

Da nas podseti da ne možemo spasiti svet snagom svoje želje.

Da nas nauči da se oslanjamo na Njega.

A možda — samo možda — taj čovek je već bio puno bliži Bogu nego što ja mogu da zamislim.

Bog ima tihi način da dopre do srca čak i kada nijedan propovednik ne govori.

Njegov Duh šapuće tamo gde ljudi ćute. Njegov dodir ulazi tamo gde mi nemamo pristup.

I zato, u ovoj tišini, dok ovo pišem osećam mir.

Mi koji verujemo u Hrista, ne bežimo od smrti — ali je posmatramo drugačije.

Ne kao zid, nego kao vrata. Ne kao odvajanje, nego kao prelazak.

Smrt nas boli jer smo stvoreni za život. Ali nas ne lomi, jer smo otkupljeni za večnost.

Sećam se reči iz Rimljanima:

„Uveren sam da nas ni smrt, ni život… ne mogu rastaviti od Božije ljubavi koju imamo posredstvom Hrista Isusa, našeg Gospoda.“

I to je to. Upravo to je srž svega.

Ne tuga.

Ne pitanja.

Ne strah.

Nego ljubav koja nas drži i onda kad mislimo da ćemo se raspasti.

Kada hrišćanin tuguje, njegova tuga je drugačija. Mi plačemo, ali ne kao oni koji nemaju nadu. Naše suze su bolne ali nisu gorke. One su kao kiša koja natapa zemlju — ne kao potop, nego kao kada smo posejali seme koje se sprema da donese novi život.

Apostol Pavle je rekao u 1. Solunjanima:

„Ne želim da budete u neznanju, braćo, u pogledu onih koji su usnuli, da ne tugujete kao ostali koji nemaju nade.“

„Usnuli.“

Kako blaga reč.

Smrt u Bibliji nije opisana kao neki svršetak, nego kao san.

A sam san se završava buđenjem. Buđenjem u stvarnosti za koju smo stvoreni.

I taj čovek — otac ove moje drage osobe — sada je deo nečega što mi još ne vidimo.

Deo obećanja, deo večnosti, deo priče koja se nastavlja.

Moja prijateljica će ga možda još dugo žaliti. Ali on više ne žali.

On je sada tamo gde svaka molitva nalazi odgovor, gde svaka bol ćuti, gde svaka nada postaje vidljiva.

A jednog dana, i mi preostali ćemo stati pred Hrista.

I verujem da će to biti najveličanstveniji trenutak našeg postojanja.

Trenutak u kome ćemo razumeti sve ono što nismo mogli da objasnimo ovde.

Trenutak kada će svaki gubitak dobiti smisao.

Na kraju svega, mogu samo da kažem:

Slava Gospodu što je smrt izgubila silu.
Slava Gospodu što smo pozvani da se radujemo i kad nam srce puca od bola.
Slava Gospodu što kraj nije kraj već novi početak.

Jer Hristos je vaskrsao.

I zato smrt više nije poslednja reč.
Poslednja reč pripada Onome koji je rekao:

„Evo, sve činim novo.“

Zato možemo da kažemo — sa strahopoštovanjem, ali i sa nadom:

„Neka je slava Gospodu na nebesima što se radujemo smrti, jer ona nije kraj, već novi početak suživota u Carstvu sa našim Bogom.“

I dok sedim i završavam ovo pismo, osećam spokoj.

Ne zbog toga što sve razumem — nego zato što poznajem Onoga koji drži sve pod kontrolom.

A to je dovoljno.

Vaš u Gospodu,

Slobodan