U povratku kući sa jednog toplog porodičnog okupljanja, razgovarao sam sa suprugom o nekim odnosima i onda sam shvatio u tom razgovoru koliko je čovek zapravo savršeno stvoreno biće, ali često promašuje svoju svrhu. I to me je navelo na razmišljanje i postavljanje raznih pitanja ali i donošenje nekih zaključaka koje sam hteo podeliti sa vama.

Jedno od najčešćih pitanja koje produhovljen čovek sebi postavi u životu makar jednom, a poželjno je i više puta, jeste pitanje koje treba sada upravo sebi da postaviš i ti dok čitaš ovaj tekst  – zašto postojiš? Ne samo kako si nastao, ne samo šta treba da radiš, nego zašto si baš ti ovde — u ovom vremenu, na ovom mestu, s ovim životom?
Većina ljudi proživi dane ne postavljajući to pitanje. Idemo iz dana u dan, jurimo obaveze, pokušavamo da preživimo. Ali duboko u svakome od nas postoji nešto što nas povremeno trgne — glas koji pita: „Da li je ovo sve? Zar ne postoji nešto više?”

Taj glas nije slučajan. To je glas Onoga koji te je stvorio.

Kada zastaneš i pogledaš kako je tvoje telo stvoreno, teško je da ne osetiš divljenje. Srce koje kuca bez prestanka, mozak koji obrađuje hiljade misli svake sekunde, pluća koja dišu čak i dok spavaš — sve to svedoči o nepojmljivom umeću. Ti nisi slučajnost. Ti si remek-delo.

Bog te je oblikovao sa svrhom. On nije pogrešio kada te je stvorio.
„Zatim reče Bog: „Načinimo čoveka po svom liku, da liči na nas…“ (Postanje 1:26).

U tim rečima nalazi se istina koja menja sve: stvoren si po slici Boga — i to znači da nosiš u sebi odraz večnosti.

Svaka ćelija tvog bića svedoči o tome da si stvoren s namerom. Tvoje telo ima svrhu, tvoj razum ima svrhu, tvoja duša ima svrhu. I ništa u tebi nije tu slučajno. Ali tu svrhu ne možeš otkriti ako je tražiš samo u sebi.

Pogledaj prirodu — životinje žive da prežive. Lov, borba, instinkt.
Ali ti nisi stvoren samo da preživiš. U tebi postoji želja da deliš, da voliš, da stvaraš, da pomogneš, da razumeš.

Kada daješ, kada voliš, kada opraštaš — tada se osećaš najživlje. Zar to ne pokazuje da tvoje srce funkcioniše po božanskom principu, a ne po zakonu instinkta?

Čovek je stvoren da bude odraz Boga koji voli, ne da bude biće koje samo uzima.
Međutim, ako pogledaš oko sebe — koliko danas ljudi živi upravo suprotno od toga: zatvoreni su u svoje male svetove, obuzeti sobom, svojim strahovima, željama, planovima?
Sebičnost je postala norma, a nesebičnost izuzetak.

I možda si i ti nekad osetio taj pritisak „života“ — da moraš misliti samo na sebe, da niko drugi neće. Ali znaš li šta se tada dešava? Tvoja duša se sužava.

Ti postaješ ono što nikada nije trebalo da budeš.

Čovek koji živi samo za sebe — gubi sebe.

Zato je Bog došao među nas. Ne kao ideja, ne kao sila, nego kao čovek.
Isus Hristos je došao da nam pokaže lice Boga koje ne možemo videti. Da pokaže da jedan čovek može da bude u savršenom odnosu s Ocem nebeskim.

Kada gledaš Isusa — vidiš kakav je Bog, ali vidiš i kakav čovek treba da bude.
Isus nije živeo za sebe. On je živeo da pokaže ljubav, da služi, da da svoj život za druge. On je Bogočovek — jedinstveni spoj božanskog i ljudskog — i u Njemu vidimo da je moguće biti potpuno čovek, a potpuno Božiji.

Kada gledaš Isusov život, učiš da tvoja svrha nikada ne može biti sebična. Ona je uvek dvosmerna: usmerena ka Bogu i ka ljudima. Zato je i rekao:
„Voli Gospoda, Boga svoga, svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim.’ Ovo je najveća i najvažnija zapovest. Druga je jednako važna: ’Voli bližnjega svoga kao samoga sebe.“ (Matej 22:37–39)

U te dve zapovesti staje ceo smisao života.

Ako voliš Boga, a ne voliš ljude — promašio si Boga.
Ako voliš ljude, ali bez Boga — promašio si svrhu.
Ali kada voliš i Boga i bližnje — tada si pronašao ono zbog čega si stvoren.

Bog te poziva. On neprestano pruža ruku ka čoveku. Ali da bi Mu prišao, moraš i ti da pružiš svoju.
Mnogi očekuju da Bog učini sve — da im otkrije svrhu, da im promeni život, da ih usmeri — ali nisu spremni da Ga traže, da Ga upoznaju.
A istina je jednostavna: ne možeš pronaći svoju svrhu dok ne pronađeš Onoga koji ti je tu svrhu usadio u tvoje srce.

Traženje Boga nije samo emotivni doživljaj. To je proces, put, disciplina. To je spremnost da otvoriš um, srce i da preispitaš svoje motive.
I tu je upravo veličina anglikanske tradicije — ona nas poziva da veru živimo razumno, duboko i dosledno.

U toj tradiciji postoji trostruki temelj koji vodi čoveka ka punom razumevanju Boga:

Pismo – jer je Božija Reč izvor istine.

Razum – jer nas Bog nije stvorio da slepo verujemo, već da razumemo.

Tradicija – jer smo deo nečeg većeg od nas samih, zajednice vernika kroz vekove.

Ova tri stuba zajedno podsećaju svakog od nas da je vera živa — ona traži i razum, i poslušnost, i zajedništvo.

Pismo nam otkriva Boga.

Razum nam pomaže da shvatimo Njegovu volju.

Tradicija nas ukorenjuje, da ne lutamo sami.

I sve to zajedno vodi ka jednom cilju: da upoznamo Onoga koji nas je stvorio i da u Njemu pronađemo svoj smisao.

Ipak, nije dovoljno da znaš da postoji Bog.
Nije dovoljno ni da veruješ da imaš svrhu.
Ti moraš poći u potragu. Moraš biti spreman da Mu otvoriš svoje srce, da postaviš pitanja, da tražiš odgovore, da uđeš u zajednicu onih koji isto tragaju.

Bog nikada ne prestaje da zove čoveka, ali neće ga prisiliti. Ljubav ne prisiljava. Ona poziva.
A ti odlučuješ da li ćeš odgovoriti.

U tome ti Crkva može pomoći — jer Crkva nije samo zgrada, već zajednica ljudi koji zajedno hodaju tim putem. U našoj crkvi imaš priliku da upoznaš Boga kroz Pismo, kroz molitvu, kroz razumevanje, ali i kroz deljenje života s drugima koji traže isto što i ti.

Tvoja vera ne mora biti savršena — dovoljno je da bude iskrena.
Bog ne traži tvoju bezgrešnost, nego tvoje srce.

Kada pronađeš Boga, tada počinješ da razumeš i sebe.
Shvataš zašto si stvoren baš takav — sa svojim sposobnostima, emocijama, talentima, pa čak i slabostima.

Bog nije napravio grešku kada te je stvorio. Sve što jesi, stavljeno je u tebe s razlogom.

Tvoje ruke su stvorene da služe.
Tvoje srce da voli.
Tvoj um da razume.
Tvoj duh da se poveže sa Njim.

I tek kada sve to vratiš Onome koji ti je dao, tada postaješ celovit.

Tada si slobodan.

Tada tvoj život ima dubinu i smisao koji ni uspeh, ni bogatstvo, ni priznanje ne mogu dati.

Dakle, kako bi bilo da zastaneš?
Pogledaj svoj život — svoje odluke, svoje snove, svoje navike.
Da li živiš onako za šta i koga si stvoren da živiš?
Da li tvoje srce kuca u ritmu ljubavi, davanja, razumevanja?
Ili je tvoj pogled zarobljen u ogledalu, u svetu koji ti govori da misliš samo na sebe?

Bog te ne osuđuje — On te poziva.
On želi da te vrati na izvor, da ti pokaže da tvoj život ima veću svrhu nego što možeš da zamisliš.
Ali prvo treba da Ga upoznaš.

Kada spoznaš koliko si savršeno stvoren, prirodna reakcija je — zahvalnost.
Ne ona površna, već iskrena, duboka zahvalnost na tome što ti je Bog dao život, disanje, um, emocije, slobodu da biraš.

Zahvalnost menja sve.
Zahvalan čovek ne traži smisao izvan Boga, jer zna da je sve već u Njemu.
Zahvalan čovek ne gleda šta mu nedostaje, nego primećuje koliko već ima.

Psalmista je to predobro izrazio rečima koje i danas odzvanjaju istinom:
„Hvaliću te što sam takav sazdan, zapanjujuće divan, što su ti dela čudesna; a duša je moja toga dobro svesna.“ (Psalam 139:14)

Ovo nije samo lirika. Ovo je svedočanstvo probuđene duše — duše koja je pronašla svrhu u Stvoritelju.

Zato te pozivam — ne kao propovednik ili sveštenik, nego kao brat, kao prijatelj u veri — da potražiš Onoga koji te je stvorio.
Ne čekaj da ti se „slože sve kockice“ da bi se okrenuo Bogu; okreni se Njemu da bi se kockice tvog života savršeno složile.

Upoznaj Ga kroz Njegovu Reč. Razmišljaj, pitaj, istražuj, dođi u zajednicu, slušaj, razgovaraj.
Bog voli one koji tragaju.
I kad Ga pronađeš, shvatićeš — tvoja svrha nije da preživiš.
Tvoja svrha je da voliš.
Jer si stvoren po slici Onoga koji je ljubav.

„Hvaliću te što sam takav sazdan, zapanjujuće divan…“
Neka to postane tvoja molitva i tvoj početak puta ka Onome koji ti je dao sve što jesi.

 

Vaš u Gospodu,

Slobodan